Nakon vrućeg leta, za planinu se čekala jesen. Krajem septembra, ponovo smo se Ivan Dinkov i ja uputili na jug, ka pustim prostranstvima planine Korab na granici Albanije i Makedonije.
Tokom prošlogodišnjeg uspona na Rudoku sa kosovske strane, u oči mi je upala upečatljiva vizura najviših vrhova Koraba posmatranih sa severa. Za taj prizor izbliza, Ivan i ja smo osmislili ovogodišnju akciju na Korabu:
Od karaule Strezimir sa makedonske strane uputićemo se ka prevoju Golemo-korabska vrata. Tu ćemo u blizini stočarskih katuna podići kamp na oko 2000m nadmorske visine i još istog dana u zlatnom satu popeti obližnju Ziberovu kulu (Kulla e Ziberit).
Narednog jutra napravićemo krug preko retko posećenih vrhova Crna Čuka i Kepi Bard (u prevodu sa albanskog Bela Čuka). Potom ćemo se kroz lednički cirk Korapskog polja (Fuše Korabit) i preko Radomirskog panaira vratiti u kamp i sići u Strezimir (gpx je po pravilu priložen na dnu teksta).
Korab je mimo utabane džade na njegov najviši vrh, jedna velelepna pustahija, kojom u jesen špartaju medvedi. Još prilikom inicijalnog uspona zatičemo tragove medveđeg izmeta. Vode na Korabu ima skoro na svakom koraku čak i nakon ovako sušnog leta.
Stare vojne patrolne staze i dalje su prisutne i delom odlično očuvane. Značajno olakšavaju kretanje i orijentaciju.
Do graničnog vrha Kulla e Ziberit, sledili smo jednu takvu staru graničarsku stazu koja u cik- cak serpentinama vijuga tik uz graničnu liniju sa jugoslovenske (makedonske) strane.
Demarkacija ovog područja se dešavala u periodu nakon Prvog svetskog rata između novih država na Balkanu: Kraljevine Arbanije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Današnja granica je konačno utvrđena 1932. godine.
Ivan je pasionirani proučavalac arhivske građe vezanih za istorijat razgraničenja kao i prvih planinarskih pohoda na Korab, sa ciljem da svoja saznanja prezentuje u knjizi.
Jedan od citiranih izvora iz buduće Ivanove knjige, časopis “Življenje i svijet” iz Ljubljane je tako davne 1933. godine objavio putopis Dr Vanka Kanonija, koji nam između ostalog verno dočarava život podkorapskog sela Ničpur iz tog vremena, u kome je Dr Kanoni boravio tokom svog pionirskog poduhvata da na skijama dobaci do Koraba.
Prenosim odlomak tog teksta (pomoć u prevodu sa slovenačkog pružio je Miro Podgoršek)
Tri meseca sam već živeo u Ničpuru, pokraj albanske granice, daleko u brdima ispod 2764 metara visokog Koraba, u selu, koje je ostalo do dan danas takvo, kao što je bilo vekovima pre, bez civilizacije.
Oko Božića sam odskijao iz Gostivara prema zapadu, popeo se iznad izvora Vardara, na skijama se spustio dole prema Leunovom polju u Ničiforsko polje uz Mavrove Hanove kroz Rodiški prolom, te za Novu godinu doskijao u Ničpur i preplašio sve stanovnike.
Zadirljiv lavež pasa i žagor Arnauta (*Arnaut je u prevodu tursko ime za Albance) iz koliba pod snegom se gušio u snežnoj oluji i gubio se sa mrakom u noć. Bilo je krajnje vreme, da sam našao ovo selo, koje leži u strmom brdu iznad Štirovničke reke i gleda u suprotno brdo Korije, koje se diže u strminu sa iste reke i prekriva visoko iznad sela samo uzak pojas neba.
Kolibe su poput orlovskog gnezda. U tom gnezdu sam se osećao bezbedno. U njemu nema vukova, što znači, da nema straha od istih. Tragovi te životinje u snegu bili su mi jedini znak života u tim brdima, gde u snežnim nanosima nisam našao put, jedino po šuštanju Štirovničke reke sam sebi određivao smer kretanja ka Ničpuru i pre noći pronašao to gnezdo. Odahnuo sam. Sa skijama sam skakutao, i otresao sneg koji se uvukao u odeću. Javio sam se komandiru pogranične čete. Bio je oduševljen videvši prve skijaše u ovim krajevima. Napolju je padao sneg i zatrpao celo selo. Ljudi su cepali drva, čistili sneg, slali pse na stražu pred vukove, hranili brojne ovce i koze koje su živele s njima zajedno u kolibama.
Ako nije padao sneg ili je bilo barem vedro – sunčanih dana nije bilo ni 20 u vreme, dok sam bio tu, išao sam na skijama preko snežnih brda, pravio skakaonice, zabavljao Ničpurce, ako bih promašio skakaonicu padavši glavom u sneg.
Skoro sam našao dva pseća prijatelja, koji su odaniji od čoveka, i smeliji od vuka. Najdraži mi je bio kovrdžavi, crvenooki Šarko, koji se nije plašio vukova. Tiranizirao je sve pse u Ničpuru. Sa njime se igrao glatki lepotan, crnooki Murat. Postali smo najbolji prijatelji. Iz sve snage sam se trudio ojačati naše prijateljstvo. Za njih sam pronalazio najbolje kosti i svež hleb. Cele noći su stražarili na pragu moje kolibe i čuvali me. Ako je zasijalo sunce, razigrani smo napustili selo i dan iskoristili za turu. U januaru sam skijao Gabrovo, širok i produžen gorski greben, zapadno nad Ničpurom. Jedva sam stao na njega, ispred mene se ukazalo mnoštvo snegom oblivenih vrhova. Prostirali su u grebenima i opet lomili u prevojima . Pogled je produžavao sa vrhova u daljine ali preko Koraba dalje nije mogao. Zaželeo sam sa pogledom zagrliti te krševite planine, slobodno leteti preko njih u daljinu koja se krije u magli. Odlučio sam, da moram popeti vrh Koraba…
Kamp smo podigli nedaleko od granične linije u blizini Golemo-korapskih vrata. Dalje ka Albaniji otvara se prostrana udolina Radomirskog panaira sa brojnim katunima. Sad je već kraj septembra i stočari su se spustili niže.
Kako mi Ivan prenosi, Panair na bugarskom znači pazar ili sajam – ovde se u prošlosti trgovalo stokom. Radomir je bio najveće selo na Korabu. Iz Radomira je preko Korapskog panaira i Golemokorapskih vrata i Lukovog polja prelazio karavanski put za Tetovo i zvao se Radomirski put.
Južno od Radomirskog panaira se uzdiže stenoviti, glavni greben Koraba i njegov istureni vrh Shullani e Radomires (2716m). Ivan je svojevremeno prešao ovim veoma zahtevnim grebenom u zimskim uslovima.
Po južnoj strani reljef je pitomiji. Travnata Ziberova kula je poslednji vrh Koraba ka severu, iza koga i nema markantnih vrhova sve do izolovanih Đalice i Koritnika na zapadu, odnosno Male i Goleme Vrace na istoku.
Reka Štirovnica od svog izvorišta pod Golemokorapskim vratima najpre teče ka severu, da bi u velikom luku okružila masiv Koraba, čineći tako prirodnu granicu Koraba i Šare. Zatim okreće na jug pored karaule Strezimir i sela Ničpur ka svom ušću u Radiku.
Sa suprotne strane Štirovnice leži prostrana visoravan. To je Lukovo polje na koje će se na severu nastaviti Šutmansko polje pod Rudokom i Vracama. Ovde je u davna vremena sve vrvelo od stočara i ovaca. Prašnjavi put od Strezimira se uzdiže gore i prelazi na Kosovo. Preko leta je otvoren granični prelaz ka Rastelici, ali je prolaz nažalost moguć samo sa kosovskim ili makedonskim dokumentima.
Iz Beograda sam krenuo u pet ujutru tog dana a Ivan u slično vreme iz Sofije. Jutarnja vožnja, te iznošenje šatora i opreme iz tople doline, i potonji izlazak na na 2300 metara, sve to u dolaznom danu nas je dobro umorilo. Zaslužena topla večera pod vedrim nebom na 2000 metara nema cenu! Bratski smo podelili naš ekspedicijski šator i san je brzo stigao. Čak devet sati sna u šatoru za mene je predstavljalo novo iskustvo u pozitivnom smislu. Dobro naspavani, odmorni ustajemo u svitanje i grabimo ka vrhovima!
Ivan je iskusno pogodio siguran prolaz kroz “brezpotje” travnatih polica zapadnih padina Crne Čuke, a zatim traversom preko sipara nas izveo na prevoj iznad dubokog ledničkog cirka Fuše Korabit.
Golem Korab prekoputa, je već blistao na jutarnjem suncu.
Do Crne Čuke a potom i Bele Čuke (ili Kepi Bard na albanskom) nije preostalo još mnogo.
Sa Kepi Barda će se otvoriti dobro poznati vidici ka Žužnju, Kobiljem polju, Kabašu i Ribničkoj skali preko puta klisure Duboke reke. Tu smo bili prošlog oktobra, u istom sastavu: Mali Korab – Golem Krug od sela Žužnje.
Krug sa vrha zatvaramo u laganom dugom luku kroz duboki cirk Korapskog polja, prateći jedno vreme markiranu trasu High Scardus Trail-a (HST). Za razliku od makedonske strane planine, na albanskoj strani Koraba zatičemo još uvek aktivne katune (bačila). Dan polako odmiče, kilometar po kilometar prevaljujemo planinu, napuštamo markiranu stazu koja odlazi u Radomir i prečimo nazad u kamp. Valja se brzinski spremiti i produžiti dalje u dolinu, dok je još uvek sunčano i toplo. Promena vremena je u najavi za drugi deo dana.
Za samo dva sata smo sišli nazad do karaule Strezimir. Nekada je tu bilo čitavo selo, ali ga je u I svetskom ratu spalila bugarska vojska i od tada se selo nije nikada oporavilo.
Korab se još jednom ukazao u svom grandioznom, septembarskom izdanju u pastelnom melanžu svih mogućih boja. Teren je pust i bez ljudi, ali i pristupačan, za šta su dobrim delom odgovorne stare patrolne staze.
Bila je ovo šesta poseta najvišoj i najlepšoj planini Makedonije. Zasigurno ne i poslednja.
Ivan i Nebojša, Trnica, septembar 2024. godine.
gpx. Karaula Strezimir – Golemokorapska vrata – Ziberova kula – Crna Čuka – Kepi Bard.
NESTVARNA MESTA. 