Sa grebena Crne planine uputio sam se na katun Mokra. Ovaj katun polako poprima obrise vikend naselja na obodu Parka prirode Komovi. Do ovde su došli, a i tu ujedno i završavaju, i struja i asfalt. Spavanje na katunu kod domaćina Borisa Ivanovića zaslužuje svih pet zvezdica – mir i tišina u samotnom delu Crne Gore, daleko od uhodanih turističkih itinerera jednog Žabljaka i Kolašina. Uz prethodnu najavu, moguće je dogovoriti i jahanje konja. Boris mi rukom pokazuje pravac kojim ću sutradan u zoru izaći pravo na greben Torača…
Ni sam ne znam koji put sam već ovde na tajanstvenoj zemlji Kuča. Torač sam promatrao iz mnogih uglova, ali na njemu se još nisam našao, a njegova centralna pozicija zasigurno obećava dobre vidike. Baš pod Toračem se razbiti kamen Žijova naprasno prepušta pitomijem reljefu Magliča i Crne planine. Nabori geoloških slojeva različitog porekla i starosti po pravilu su i najlepši delovi prostora.
A kao poseban ukras prostora tu su katuni Kučke krajine. Neki su i dalje živi poput katuna Lakovića na Širokaru ili onog pod Magličem, dok su mnogi drugi danas uglavnom napušteni. Očuvane glade (kučki izraz za kolibe) još uvek svedoče o životu predaka u ne tako dalekoj prošlosti.
Noćna i jutarnja kiša se ispostavila kao dragoceni saveznik. Krenuo sam u zoru, po kiši, samo sa kartom naoružan strpljenjem, nabadajući trag pastira po urasloj stazi. Obris staze je brzo nestao u kamenjaru, kiša je srećom stala, i dok sa kamena na kamen polako dobacujem do livade, pojavljuje se i magično svetlo. Par koraka dalje, stojim na grebenu, dok se sa druge ukazuje Pasjak, kučki Očnjak, monumentalno obasjan prvim zracima sunca. To su prosto trenuci zbog kojih se isplate svi sati vožnje i nespavanja.
Pod Toračem leži udolina koja produžava od Bukumirskog jezera pod sam Pasjak, u koju su se smestili katun Popovića i Pelevića. Surdup i Štitan, najviši vrhovi Žijova (Kučkih planina) proviruju iza Pasjaka. Opijen prizorima, uspinjem se na južni kupasti vrh Torača. Otvaraju se pogledi ka Širokaru i Magliču, koga oblaci poslednjeg napuštaju…
Kad se razmišlja o ambijentu života u prošlosti Crne Gore, obično se pred očima pojavljuju slike starih gradova i njihovih zidina, zvonici crkava i minareti džamija… Međutim na platnu naše prošlosti ovo su samo najvidljiviji detalji, kontekst koji ih spaja nalazi se u krugu svakodnevnih poljoprivrednih aktivnosti, gde je malo obradive zemlje upućivalo na stočarstvo, a ljetnje temperature i suša na potragu za pašnjacima u višim predjelima…”
Ivan Laković – “Katuni Kučke planine”
Život na relaciji selo u dolini – katun u planini oblikovao je vekove crnogorske prošlosti u okvirima plemenske društvene zajednice. Nakon Drugog svetskog rata, započinje proces postepenog odliva stanovništva u gradove. Nove generacije rođene u ovom periodu nisu nastavile zavet predaka. Danas je tek 20% nekadašnjih katuna idalje naseljeno tokom letnjih meseci – stanovnici koje gore zatičemo gotovo su po pravilu stariji od 60 godina. Neki od katuna bliže savremenim saobraćajnim tokovima ili locirani uz planinska jezera oživljavaju kao turistička mesta. Broj domaćinstava koji se i dalje bave stočarstvom gotovo je zanemarljiv.
Kalendarski sam ovaj put malo poranio da bih zatekao stado. Prolaskom kroz napušteni katun Rupa Popovića, vraćam se na kolski put od Širokara i silazim u Mokru. Za samo par sati planinarenja probudio sam duhove predaka. Tek na putu srećem ljude. Stranci, u glomaznim terenskim vozilima, koja se lako transformišu u kamp kućice za spavanje. U ovoj pustoj i od ljudi skoro napuštenoj krajini, pronalaze slobodu.
GPX: Krug preko Torača iz katuna Mokra.
Nebojša Atanacković, Kučke planine 2024.
NESTVARNA MESTA. 