Μάνη.

Visoka planina Tagetos, kičma južnog Peloponeza deli istorijske oblasti Lakoniju na istoku i Mesiniju na zapadu. Ka jugu se Tagetos strmo obrušava ka Sredozemnom moru, odsecajući jug poluostrva od ostatka kontinenta i praktično ga pretvarajući u ostrvo.

Ta oblast na krajnjem jugu kontinenentalne Grčke je zagonentni Mani. Geografska izolovanost je, ispostaviće se, bila presudna za ovdašnje, nešto drugačije oblikovanje toka istorije nego u ostatku Elade.

Neobična sela u kamenu razbacana diljem ovog kamenjara pričaju priču o ponosnim, nepokorenim ljudima.

Prva stvar koja posetiocu upada u oči je da je svaka stara kuća u Maniju – toranj. Pirgos je bio važan element odbrane od spoljnih uljeza ali isto tako i tokom krvavih međuplemenskih razmirica, često i unutar samih sela.

Plemenska pripadnost i hijerarhija je preživela kroz vekove i tek je iskorenjena u prošlom veku, i to intervencijom grčke vojske! Vidljiva je analogija Manija sa sličnim, socio-geografski izolovanim predelima na Kritu, severu Albanije ili Crnoj Gori.

Manioti za sebe kažu da su potomci antičkih Spartanaca. Od njih su i nasledili moto na svom barjaku: ἤ τάν ἤ ἐπί τᾶς. U prevodu: ili sa štitom ili na njemu. Nikada pokoreni od strane Turaka. I kada bi se neki turski paša ili vezir odlučio na pohod, na silu bi se uvek i samo odgovorilo silom. “Mi porez ne plaćamo nikome jer naša zemlja je siromašna.”

Suvozidne terase prisutne na gotovo svakom brdu i danas svedoče o teškom životu na kamenu. Mukotrpan posao otimanja zemlje od kamena su uglavnom radile žene u prošlosti.

Ustanak za konačno oslobođenje Grčke 1821. je očekivano pokrenut upravo na Maniju. Srbi su imali Crnog Đorđa, a Grci – Crnog Mihajla. Petrobeg Mavromihalis iz eminentnog klana u gradu Areopoli bio je jedan od vođa ustanka.

Koliko su ovi predeli tavorili u neka novija vremena govori podatak da je asfalt u Mani stigao tek 1978. godine. i decenijama nakon toga bi put od Atine do Porto Kaja trajao čitavih 8 sati.

Mani je i danas, uprkos savremenim putnim vezama na Peloponezu, i dalje zabačena oblast Grčke gde još uvek obitavaju duhovi prošlosti. Turizam pristiže poslednjih godina, ali uglavnom duž obale i glavnog puta. Skoro napuštena, nema sela u brdima odolevaju zubu vremena dok vetar sa planine šapuće stare priče nepozvanom posetiocu u svitanje.

Prostor Manija je istorijski i geografski organizovan u dve celine.

Meza-Mani (Μέσα Μάνη), u prevodu unutrašnji duboki Mani je Mani u užem smislu, ujedno cilj našeg boravka i predmet obzervacija ovog putopisa.

Planinski, kamenit, surov, bezvodan, Meza-Mani obuhvata prostor od Areopolija do najjužnije tačke Balkanskog poluostrva, rta Tenaron (Matapan).

Prateći obalu ka zapadu između Mesinijskog zaliva i planine Tagetos stiže se u nešto pitomiji, spoljašnji ili Egzo–Mani. Zelenila i crvenih krovova je ovde više, a tornjeva manje. Detaljnije upoznavanje je ostavljeno za neku narednu posetu.

Srce celog prostora Meza-Manija predstavlja napušteno selo duhova Vathia. Kao i na drugim mestima i po grčkim ostrvima, broj stanovnika na Maniju rapidno opada tokom druge polovine prošlog veka. Danas je broj stanovnika koji u njemu žive preko cele godine zanemarljiv. Početkom novembra cela oblast prelazi u stanje duboke zimske hibernacije – što je dosta neobično za primorsku oblast.

Par krivina južnije od Vatije, kopno se sužava, i otvara se latičasto polustrvo rta Tenaron. Iznad tri morska zaliva stražari kula Grigorakisa, još jednog prominentog klana iz XIX veka. Pod padinama impozantne ruine, leži Marmari, selo na klifu ispod koga su jedine peščane plaže na Maniju.

Vredi produžiti još dalje na jug i prošetati do ivice starog kontinenta. U selu Kokinogaia (“crvena zemlja”) se završava put i nastavlja monopati do svetionika na rtu Tenaron. Stari Grci su verovali da se ovde, na kraju sveta, u obližnjoj pećini, nalaze vrata podzemnog sveta Hada.

Da bi se zavirilo u skriveni svet autentičnog Manija, potrebno je odvojiti se od glavnog puta duž obale i istražiti okolna brda i dolove. Stare pešačke veze između sela Alika, Pepo, Leodaki, Diporo i Mudanistika su prokrčene i označene putokazima. Upravo zatečeni prizori i jutarnja atmosfera iz ovog pustog planinskog trougla su ostavili možda i najveći utisak na putovanju. Na suprotnoj strani planine je živopisna Lagia, najveće selo u kontinentalnom delu Meza-Manija.

Zaključak: Mani ponosno deli tetrarhijski tron vanvremenske, arhaične kontinentalne Grčke, uz Zagorohoriju, Cumerku i severni Pelion.

Do pre samo par decenija, spoj vanvremenskog i arhaičnog je nudio mediteranski prostor, ali je talas masovnog turizma na većini mesta doneo prevelike promene. Meza-Mani odoleva ovim promenama, barem u svojim zabačenim selima, ali iz kojih pogled ipak dopire do horizonta velikog plavog mora.

I konačno za potpuni beg od stvarnosti teško da sam mogao nešto bolje da izaberem. Biti u Maniju a ne boraviti u tornju prosto ne ide. Tainaron Blue je stara ambijentalna celina pažljivo restauirana i pretvorena u tajnoviti hotel – na kraju sveta.

Jelena i Nebojša, 1. oktobar 2023.