Balkan – Стара планина ili u antička vremena, Haemus Mons, gromadna je planina koja po sredini preseca Bugarsku i praktično je deli na dve geografske celine, severnu i južnu.

Kao i istočna Srbija, sever Bugarske u sebi krije iz daleka nevidljive mikro-prostore. Pod šumama i poljima leži neki drugi svet kraškog podzemlja, koje tek ponegde, sporadično, izbija na svetlo dana.

Ti neobični kraški ožiljci podbalkanskog pobrđa su po pravilu klisurice, skriveni vodopadi, “oknate” pećine – peštere (пештере), ili pak, one prave, duboke jame – dupke (дупке).

Za nepuna dva dana tumaranja Bugarskom, obišli smo četiri kraška lokaliteta i prespavali u jednom starom gradiću (Трявна). Bugarska je zanimljiva, prijemčiva i dostupna.

U blizini stare carske prestonice Veliko Trnovo, nalazi se selo Emen.

Emen deli sudbinu većine ruralnih mesta u Bugarskoj, koja polako ali sigurno izumiru, jer Bugarska je, mimo glavnih saobraćajnih žila, doslovno napuštena zemlja – ljudi na ulicama gotovo da i nema. U prosečnom bugarskom selu, tek svaka peta kuća nije napuštena. Samo mali broj mesta je uspeo da se odupre ovom razarajućem efektu tranzicije i post-socijalizma.

Emen, od sebi stotina sličnih naseobina, izdvaja obližnja klisura reke Negovanke, a koja je pomalo pretenciozno nazvana “kanjonom”.

Šetnja uređenom stazom po obodu Emenskog kanjona predstavlja idealno doziran porodični izlet (5km tamo i nazad). Pogledi na stenovite litice samo su uvertira u ono što sledi: silaskom u korito, otvoriće se skriveno mesto i ujedno glavna atrakcija treka: Momin Skok.

Jezero, vodopad, pećina – sve je tu. Mikro-lokacija Mominog skoka zaista je neočekivana i izuzetna. Preporuka je doći ovde radnim danom, u proleće, kada će broj posetilaca biti zanemarljiv a mesto odisati iskrenom atmosferom starih vremena kada ovuda nisu špartali turisti.

Nekada je kroz Emenski kanjon kursirao “eko-put” (Еменска екопьтека) poput onog na Vračanskom Balkanu. Nažalost, osim poslednjeg drvenog mosta pred samim Mominim skokom, svi ostali su van upotrebe, a trek je lišen nekolicine atraktivnih vidikovaca.

To opet ne umanjuje čistotu ovog lako dostupnog prostora, na svega 8 kilometara od budućeg autoputa, a sadašnjeg magistralnog puta Sofija – Veliko Trnovo – Varna.

Umesto u Velikom Trnovu, koje bi bilo logičan izbor, odlučio sam da prenoćimo u jednom, van granica Bugarske, manje poznatom mestu.

Trijavna (Трявна).

Minijaturna Trijavna (Трявна), smeštena na šumovitom obodu centralnog Balkana, baštini arhitektonsko nasleđe iz perioda Bugarskog nacionalnog preporoda u XIX veku (“Българско възраждане”). Ovde se razvilo zanatstvo još u Otomansko vreme, kada je Trijavna naširoko prepoznata po drvorezu i nameštaju. Nakon konačnog oslobođenja Bugarske 1878. Trijavna postaje centar tekstilne i drvne industrije.

Stotinjak očuvanih kuća u starom balkanskom stilu lociranih duh glavne čaršije, stara sahat kula i kameni most, spomenik su važne epohe i simbol nacionalnog identiteta Bugarske.

Iako je bio najavljen kišovit dan, Trijavna me je tog jutra počastila nebom i svitanjem za pamćenje. Prošetao sam pustim ulicama mesta, da bismo se posle doručka uputili u obližnji muzej.

U sklopu naše bugarske turneje, posetili smo i glavne atrakcije severnog dela Bugarske – to su kolosalne “prohodne” pećine. Prva se upravo tako i zove, Проходна ili Окната пещера.

A druga je Devetaška pećina (Деветашка пещера).

Prizori su atraktivni, i kako to obično biva – zaslužuju posebnu priču.

Stoga, do skorog čitanja,

Vid i Nebojša, maj 2023. godine.