Visočica. Stećci.

Visočica – najbolje čuvana bosanska tajna? Predeli su nestvarni, a ovoj planini nećete puno toga čuti i saznati. Za to su možda krivi njeni vrhovi kojima malo nedostaje do 2000m da bi bili prepoznatljiviji i zvučniji planinarski ciljevi.

Visočica je Durmitor u malom.

Put od Umoljana do Sinanovića i dalje, neodoljivo podseća na vrtačast mesečev predeo Trsa – Sedlo – Žabljak. Samo što ovde nećete sresti nikoga. Put je nedavno skoro u potpunosti asfaltiran, panoramska poslastica za vožnju biciklom.

U planinarskom smislu Visočica nudi grebenski doživljaj (vrh Vito 1960m) ili dovijajuću šetnju kroz mesečev pejzaž i i lavirint vrtača (Džamija 1967m, Veliki Ljeljen 1963m). Džamija nudi perspektivu od 360 stepeni svih relevantnih hercegovačkih divova: Prenj, Bjelašnica, Čvrsnica, Maglić i Zelengora. Izuzev par vrhova zapadnog Prenja, svi dvohiljadaši BiH se vide sa Džamije.

Tu je i duboki kanjon reke Rakitnice, koji razdvaja Visočicu i Bjelašnicu. U blizini je i drevno selo Lukomir, najviše u celoj BiH. Zatim još jedno staro selo sa tradicionalnim domaćinstvima, Umoljani. I konačno tajanstveni stećci na čak tri nalazišta na malom prostoru.

Kad se podvuče crta, ovi van sarajevskog kantona manje poznati predeli, nude “dovoljno materijala” za višednevno studiozno istraživanje.

Kako doći i gde odsesti?

Do Visočice smo došli iz pravca Sarajeva preko Bjelašnice. Put koji vodi do Ski centra i turističkog kompleksa produžava dalje ka selima Umoljani, Tušila i Sinanovići.
U prva dva moguće je pronaći kvalitetan smeštaj po veoma pristupačnoj ceni (prenoćište 15-20 KM po osobi).

Za prvu noć smo odabrali PD Vrela u selu Tušila. Dom je lepo sređen i održavan zahvaljujući predanoj domaćici Seni. Jedina mana je što telefoni koji se mogu pronaći na internetu, nisu aktuelni. Tako da nismo rezervisali unapred, već smo se prosto pojavili na licu mesta u petak veče. Dom je bio potpuno prazan, ali već za sledeći dan je imao najavljen dolazak veće grupe planinara.

Mi smo se tako drugi dan prebacili u Umoljane i nismo se pokajali. Ponuđen nam je  fantastičan smeštaj u planinskoj kući “Studeno Vrelo” kod domaćina Nazifa Bandića. Za svaku preporuku!

Donji stećci – Gornji stećci (Jezera) – Džamija 1967m – Veliki Ljeljen 1960m.

S obzirom da sam vodio decu (uzrasta 8 i 10 godina) odlučio sam se za klasičan uspon na najviši vrh Visočice preko Jezera. Ispostaviće se da ovo nije tako jednostavan uspon za mališane, kako sam prvobitno mislio. Na Visočici gotovo da nema metra utabane staze. Markacije su veoma oskudne. Čak ni početna tačka niti smer uspona nisu označeni. Na sreću, nema rizika od mina.

Imali smo GPS koji sam pothranio sa nekoliko trekova koje sam lako pronašao na Wikilocu.

Do vrha Džamija smo pratili klasičan trek i oskudne markacije.

Od Džamije do Velikog Ljeljena smo pratili alternativni trek (Nedim Limo) u odsustvu bilo kakve staze.

Od Velikog Ljeljena nazad smo ugasili sve uređaje i upustili se u avanturu. Sišli smo nazad na Jezera kroz vrtače i strm kamenjar po sopstvenoj proceni i nahođenju.

Visočica je pustahija epskih razmera. Čarobno prazan i pust kamenjar. Predeo sablasne lepote. Prostor dodatno dopunjuju tajanstveni stećci koji su konačno dospeli na listu svetske baštine.

Stećci su nadgrobni spomenici iz perioda srednjevekovne Bosne. Većina ih je locirana po zabačenim predelima BiH, ali ih ima u Zapadnoj Srbiji i Crnoj Gori. Prvi put sam ih sreo na Zelengori i ne krijem svoju fascinaciju ovim reliktom daleke prošlosti koji je preživeo zub vremena zahvaljujući dislociranosti ili sujeverju. Stećci nisu slučajno tamo gde su. Kako na Zelengori tako i ovde na Visočici dodatno mistifikuju ionako spektakularne prirodne predele.

“Stećak je za mene ono što nije za druge, ono što na njem i u njemu nisu drugi unijeli ni znali da vide. Jest kamen, ali jeste i riječ, jest zemlja, ali jeste i nebo, jeste materija, ali jeste i duh, jest krik, ali jeste i pjesma, jest smrt, ali jeste i život, jest prošlost, ali jeste i budućnost.”

Mak Dizdar.

Uspon smo započeli u 5:30 ujutru a okončali oko 15 časova. Pošteno nas je izmorio kamenjar i težak teren sa Ljeljena nazad dole. Ostatak dana smo proveli odmarajući se u Umoljanima.

Imam samo reči pohvale za gostoprimstvo ljudi sa ovih prostora kako u Planinarskom Domu Vrela tako i konaku Studeno Vrelo u Umoljanima.

Ovoga puta nismo imali snage ni vremena da odemo do čuvenog Lukomira na drugoj strani Rakitnice. Već sutradan nas je čekala hladna Neretva i klincima dugo obećani rafting…

Umoljani, jul 2016. godine.