Kada te neko pita za Crnu Goru nikad ne reci da si video sve. Zapravo nemoj reći ni da si video mnogo toga. Tri života nisu dovoljna da se obiđe sve što se ovde krije.
A ako te je oduševio Durmitorski prsten, put preko Pivske planine od Dubljevića do Šćepan polja podjednako je impresivan. Dobra vest glasi da je ovaj planinski travers za točkaše, a koji spaja Pivu i Taru, u međuvremenu u potpunosti asfaltiran. Na potezu preko Boričja, Pišča, Trse i Crkvičkog polja suptilno se smenjuju maestralni vidici, kraški predeli, četinarske šume, duboki kanjoni. Predeli su protkani obrisima ruralne arhitekture i sepulhralne kulture dinarskog čoveka.
Ruta polazi od mosta braće Gagović na Pivi, nekih pola sata vožnje južno od Plužina. Već sa završetkom serpentina koje vode ka selu Dubljevići ukazaće se jedan od vrednijih pogleda na Pivsko jezero sa moćnim masivom Bioča u pozadini.
U Dubljevićima sam drugi put. Jednog oktobarskog jutra sam se uputio ovim istim putem ali sam rutu tada okratio u Boričju i krug zatvorio u Plužinama.
Poviše sela, na prostranom prevoju, ukazaće se nekropola stećaka Senkovac.
Nekropole stećaka gotovo opsesivno posećujem diljem stare Hercegovine. Za one koji se prvi put susreću sa njima sledi objašnjenje: stećci su nadgrobni spomenici iz perioda srednjevekovne Bosne. Neretko su locirani u vrletnim područjima, na značajnim nadmorskim visinama, na kojima je danas često nezamislivo da ljudski rod obitava tokom cele godine. Nekropole su obično pored starih puteva na planinskim prevojima i prirodnim vidikovcima: Preci su birali mesta koja odišu posebnom energijom.
Predeo zatalasane planinske visoravni Pivske planine, odoleva decenijama kontinuiranog napuštanja sela, i idalje odiše životom. Pitoma pustoš na posetioca deluje lekovito, dok se vijugavi put primiče sledećem selu – Boričje.
Zapadnim horizontom neprikosnoveno dominira masiv Bioča u Hercegovini. Na istoku, iza meni slabo poznatih kupastih visova Pive, proviriće durmitorski Prutaš.
Ko dakle ne voli da hoda, ima zlatnu priliku da izbliza upozna mikrosvet Dinarskih planina vozeći se ovim pustim, krivudavim cestama. Za razliku od prstena, za ove terene se još nije pročulo. Kilometrima nismo naišli na vozilo iz suprotnog smera. Na Pišču se nakratko ulivamo u Durmitorski prsten, da bi se iza mesta Trsa, kroz šumu, ponovo odvojili na sever, ka Crkvičkom polju.
I onda spektakl – neočekivani mesečev predeo, čitavo more vrtača i uvala – to su Vojvodića rupe. Ovaj neobičan reljef je lociran između zaseoka Vojvodići i Kneževići, tik iznad kanjona Sušice. Prizori će biti još dramatičniji naredno jutro: igra svetla i senki stvara iluziju beskraja.
Vredi dobaciti i do ivice kanjona. Od raskrsnice za Crkvičko polje tek su 4 kilometra do sela Nedajno i dobro poznatog pogleda kome se vredi vraćati. Zaključak: Crna Gora je na prvom mestu zemlja dubokih kanjona!
Od Vojvodića rupa dalje ka Crkvičkom polju ne ostaje puno toga – a i tu nas je, da budem iskren, već načeo mrak. Put prolazi kroz pojas zdrave četinarske šume, iz koje je opet moguće iskočiti na neki od meni manje poznatih vidikovaca. Ovaj zabiti ćošak ostavljam za naknadnu posetu, uz dugo odlagani višednevni spust kroz velelepni kanjon Tare. Tu su i ruine srednjevekovnog Soko-grada iznad Šćepan polja i još stećaka.
Pivska planina – uklještena između tri duboka kanjona najbolje je čuvana tajna severa Crne Gore za koju će se tek pročuti. Ovi predeli su više naklonjeni biciklistima i četvorotočkašima nego hodačima, ali to nimalo ne umanjuje njihovu lepotu, naprotiv, uz bržu dinamiku scenografije, stepen uživanja je katkad veći.
Panoramski putevi prate tragove starih pastirskih i karavanskih veza, i uvode posetioca u samo srce planine a nikako oko njega.
Pivska planina, jun 2024. godine.
NESTVARNA MESTA. 