Трем, Сува Планина.

Panta rhei, sve teče, nemoguće je u istu reku dvaput kročiti, govoraše Heraklit, pa ipak nestvarna šetnja iznad oblaka na krovu jugoistočne Srbije dogodila se dva puta.

Tog 5. decembra 2015. godine našli smo se prvi put na Tremu, na Suvoj planini, Ivan, Tanja i ja, u uslovima temperaturne inverzije kada se cela Srbija ispod nas pretvorila u jednu beskrajnu kotlinu zarobljenu pod niskim oblakom.

To nije bio moj prvi boravak na planini. Bio sam pre toga i na Durmitoru i Magliću, dobacio sam čak i do Triglava, ali sam tada na Tremu prvi put doživeo čudo. Iz čuda se rodila snažna želja da se ovakvi trenuci prožive ali i pribeleže. Da ostane trag.

U deset godina između prvog i drugog decembarskog Trema stalo je mnogo toga. Fugovanje gradske svakodnevnice prizorima od tamo negde, postala je pasija, a katkad i opsesija.

Nema lakih poena, pogotovo ne iz Beograda. Kada je vremena malo, predeli su daleko. Ako je za utehu, u radijus od 6 sati vožnje može stati mnogo toga iz domena egzotike u lokalu od Alpa i Karpata, od Jadrana do Egeja.

Mora da se grabi. Sići s uma i tragati.

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala, kao,
iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski – Sumatra. Novi Sad 1920.

Nema lepšeg mesta u poznu jesen, od u-zlato-obojenih planinskih grebena istočne Srbije. Rtanj pleni svojom singularnom usamljenošću, Stara planina prostranstvom, a Suva planina je geografski unicum per se: Kraški reljef istoka Srbije geografski je rasut i osuđen na mikro-lokacije. Ovde na Suvoj, to nije slučaj. Po sredi imamo prostranu krašku površ nalik na Hercegovinu, koja se ka zapadu levkasto sužava u planinski greben čija morfologija podseća na kičmu uspavanog dinosaurusa.

Najviša tačka ovog grebena ujedno je i najviši vrh Suve planine. To je Trem sa visinom od 1810 metara. Greben se postepeno spušta do sedla koje se slikovito zove Devojački grob (1311m) a potom još jednom uzdiže do vrha Sokolov kamen (1527m), a koji je u današnjim uslovima pre nalikovao na kakav rt ili ostrvo, ovisno od trenutka promatranja.

Neobično gust oblak ispod nas stvara iluziju da smo negde znatno više od 1800 metara iznad mora. I sam izlazak na grebensku čistotu kroz šumu, probijajući oblak, predstavljao je uzbudljiv čin. A oblak nije slučajno tu, na kraju šumskog pojasa. Jer, bukova šuma je mnogo veći generator vlage od niskog rastinja, a zimskog sunca je na pregibu, pogotovo onom severnom, puno manje nego na izloženoj vetrometini grebena.

Na travnatom će sedlu po zakonitosti Bernulijeve jednačine protoka uvek biti nekog strujanja, te će u uslovima statične atsmofere bez vetra (čitaj: anticiklon) ovaj membranski oblak ređe odskočiti preko samog grebena. Izvesnije je da će prelivati na drugu stranu.

I dok bi u ostatku kalendara jutarnje sunce u nekom trenutku razbilo ovu igru, u decembru ono manjka energije u kratkoj obdanici, tokom koje je sve vreme nisko na horizontu. Noći su nasuprot, duge i hladne. U donjim delovima atmosfere se tako stvara začarani krug magle.

Pojas vedrine je pred naš dolazak dohvatio i jak jutarnji mraz, tako da su najviši delovi šume uz sam greben osvanuli ukrašeni zimskom dekoracijom snežnih i ledenih kristala. Kakva dobrodošlica i ispraćaj za pamćenje na Devojačkom grobu.

Ni moćni efekat “Gloria” nije izostao ovog jutra na Suvoj!

Via normale na Trem polazi od izletišta Bojanine vode. Sa kolskog puta će se u nekom trenutku odvajiti šumska staza. Mesto račvanja se lako prepoznaje jer se na njemu nalazi izvor. Od izvora do Devojačkog groba ima oko sat vremena hoda. Kretanje je otežano velikim brojem oborenih stabla (stanje stvari decembar 2025). Pravi uspon započinje na prevoju, koga od vrha deli 500 metara visinske razlike.

Sa Trema se na zapadnom horizontu ocrtavaju Jastrebac, Željin, Golija i Kopaonik. Na jugu stražari moćna piramida Ljubotena. Najbliži oku posmatrača su Rtanj i Midžor, u čijem produžetku je dugi greben Stare planine na čijem suprotnom kraju su Vražja glava i Tri Čuke.

Vredi produžiti dalje od Trema prateći ivicu stenovitog grebena sa brojnim usecima. Ukoliko okolnosti dozvole, može se dobaciti sve do Đorđine čuke (40 minuta hoda). Istočni vidik dobacuje sve do Rile sa Musalom u Bugarskoj, preko Babušniškog stola i Vitoše. Visovi oko Vlasinskog jezera danas jedini u potpunosti odolevaju magli.

Kad bi se produžilo još dalje, stiglo bi se na mesto gde greben pravi krivinu od 90 stepeni i naglo zavija ka severu. To je Pasarelo (1522m). Ovaj bočni greben Suve planine se preko uzvišenja Smrdan i Rženac spušta na sedlo pod imenom Preslap i potom još jednom uzdiže na Divnu Goricu (1389m). Sve smo to obišli pre nekoliko godina u vatrenim tonovima oktobarske jeseni.

Prostrana kraška površ se prostire u smeru jugoistoka. Najviša tačka ovog rubnog dela planine je Golemo Stražište (1713m) – plan neke buduće posete čime bi se serijal priča sa Suve adekvatno zaokružio.

Dva su godišnja doba danas na planini, na svega metar jedno od drugog. Mrzla studen u mračnoj senci severa, nasuprot južne osunčane padine. Otkucava dva sata popodne, vreme da okrenemo krug nazad ka Tremu i Devojačkom grobu, na kome ispraćamo sunce. Silazak kroz maglovitu šumu po mraku je nelagodan, pre svega zbog velikog broja oborenih stabala na stazi, ali to srećom ne traje dugo. Iz mraka došli, u mrak se vratili – decembarski dan je kratak ali poklanja spektakularne prizore.

Vredelo je vratiti se na Trem, posle tačno deset godina! Nadam se da neće proći još toliko do sledećeg susreta i hoda po oblacima na krovu jugoistočne Srbije.

Uroš i Nebojša, 13.12.2025. godine.