Od grčkog “μωνη” – jedan, i grčkog “εμβασυσ” – prilaz.

Najlepši urbani pejzaž kontinentalne Grčke se krije na poslednjem prstu Peloponeza – Vatika, na krajnjem jugu zemlje. 

Nastanak i razvitak utvđenog grada (“καστρο”) ne potiče od starih Grka niti Mlečana. Monemvazija je esencijalno vizantijska.

Džinovska hrid izranja iz mračnih voda Egeja i spojena je sa kopnom preko tankog spruda (tombolo). Pogled iz vazduha naglašava ovu neobičnu geografsku strukturu, kao stvorenu za strateško utvđenje koje će pružiti zaštitu od upada Varvara i gusara. A takvih je upada na Peloponezu bilo naročito često, pogotovo u ranom srednjem veku. Goti pod Alarihom, najezda Slovena, česti ratovi Vizantije sa gramzivim susedima, odlika su ovog mračnog perioda Zapadne civilizacije.

Začeci Monemvazije kao urbanog naselja se tako vezuju za odbeglo stanovništvo obližnje Sparte, na sličan način kao što je močvarna laguna Venecije postala utočište imućnim porodicama iz razorene Akvileje.  

Gornji zaravnjeni plato poluostrva je poslužio za vojni logor sa citadelom i impresivnim odbrambenim bedemima u cilju odvraćanja i zaštite civilnog naselja (“κατω πολη” – donji grad), smeštenog pod golemom južnom liticom.

Moćna tvrđava je omogućila ekonomski razvitak mesta kroz vekove. Na svom vrhuncu, u poznom periodu Vizantije i Morejske despotovine, Monemvazija je postala svojevrsni “vizantijski Dubrovnik” – ključna luka u južnom Egeju na zapadnoj pomorskoj ruti za carsku prestonicu Konstaninopolj.

Nakon pada Carigrada, Peloponez osvajaju Turci. Samo u par navrata ga preotimaju Veneti, u čijim spisima nosi naziv Malvazija. Monemvasia je u tom periodu (XVI-XVIII vek) opsedana nebrojeno puta, i to uglavnom bezuspešno. Čak i nakon oslobođenja od Turaka, oko Monemvazije lome koplja lokalni grčki klanovi (Manioti sa Mavromihalisom). Grad je nakon Grčkog ustanka u potpunosti opustošen, a broj stalnih stanovnika je u konstantnom padu. Taj trend će trajati sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kada konačno počinje revitalizacija mesta.

Izuzetno konzervirana, Monemvasia je danas srećom podalje od uobičajnih turističkih ruta, dobrih četiri i po sata od Atine, lišena kruzera i sličnih metastaza masovnog turizma na Mediteranu.

Da bi se osetio duh mesta, preporuka je prespavati dve noći unutar zidina i provesti čitav dan u ovoj vremenskoj kapsuli istočnog Mediterana, bez automobila i marketa.

Vredi se uspesti na gornji plato (čitavih 100 metara visinski). Od garnizonskog grada ostale su samo ruševine, kontrast program očuvanom “kato poli” ispod, koji se odavde ukazuje iz pričje perspektive.

Zaključak je da Monemvaziju ne krase raskošni palaci kao u mletačkim gradovima duž Jadranske i Jonske obale. Oko središnje Saborne crkve skladno su raspoređene manje, mahom jednospratne kuće (“οικεσ”). Brojni ulični pasaži su nastali iz potrebe da se obezbedi prolaz za stočna stada koja su takođe obitavala među zidinama.

A da bi sve ovo kroz vekove opstajalo i opiralo se nebrojenim opsadama, trebalo je obezbediti najvažniji životni resurs. Kiša je predstavljala jedini izvor vode na bezvodnom kamenu. Svaka kuća je u podrumu imala cisternu, dok su se u Gornjem gradu nalazile četiri velika basena za skupljanje vode tokom zimskih meseci kada su padavine učestalije i obimnije.

Uz citadelu, nad gradom bdi i Premudrost Božja: uz samu severnu liticu platoa nalazi se crkva, po izgledu i imenu, nedvosmisleno replika čuvene carigradske. Monemvazijska Aja Sofia je dolaskom Turaka takođe pretvorena u džamiju, da bi 1821. nakon oslobođenja, bila ponovo preobraćena u pravoslavnu crkvu.

Mesto gradnje crkve nije birano slučajno. Prvi zraci sunca preko pučine padaju prvo na nju a par sekundi docnije i na sam grad. Nisam odoleo da se u osvit dana zateknem gore. Božja ruka je zaustavila melteme koji su snažno duvali prethodnih dana. Prizori Malvazije iz perspektive sokola moćni su i nesvakidašnji.

Za čitav krug obodom impresivnog utvrđenja, do njegove najviše tačke – citadele, treba opredeliti 1-2 sata hoda. Pešačko iskustvo u prirodnom i istorijskom ambijentu Mediterana kakav je nekad doista i bio.

Monemvasia – mesto u koje se može doći i iz njega izaći samo kroz jednu kapiju. Tako je i bilo, tako je i ostalo.

Λεωνιδιο.

Dug put od Atine do krajnjeg juga Peloponeza vredi prepoloviti. U odlasku smo prvo dobacili do autentične varošice Leonidio, nekada uspavanom mestu okrenutom uzgajanju voća i povrća, a danas penjačkoj meki južne Grčke. Impresivne litice koje okružuju ovo mesto prepune su alpinističkih smerova i sektora.

Večernja atmosfera u mezohoriju je posebna – miks patrijahalne, tradicionalne Grčke i mladalačke penjačke pasije koju donose gosti sa celog kontinenta.

Od Leonidija dalje na jug nismo hvatali glavnu arteriju Peloponeza ka Tripoliju i Sparti, već produžili uskim putevima visoko nad morem kroz planine. Grčka je na prvom mestu planinska pa tek onda morska zemlja. Istočna obala Peloponeza se dramatično obrušava u Egejsko more. Predeli su pusti, gotovo bez ljudi, i ovdašnja sela su zarasla u makiju, na granici izumiranja, slično kao u istočnoj Srbiji.

Spust do neke od uvala zahteva strpljenje dok se mnogobrojnim serpentinama put polako primiče morskom plavetnilu.

Ναυπλιο.

I za kraj ove kratke turneje po istočnom obodu Peloponeza – Naplion. Ovde sam poslednji put boravio sa maturskom ekskurzijom sredinom 90tih.

Staro jezgro prve grčke prestonice pleni neoklasičinom arhitekturom nalik na Krf i italijanske gradove. Danas je Naplion stecište nautike, mode i gastronomije – ali opet sve to na jedan nepretenciozan način.

Vikend-letovanje u poznom septembru se ponovo ispostavilo pun pogodak. Pre dve godine smo bili na Maniju, kalendarski još kasnije, početkom oktobra. Septembarsko sunce nije za izbegavanje, noći su sveže, a broj posetilaca je značajno manji. Razlog više da jesenovanje na Egeju postane tradicija.

Jelena i Nebojša, 20. septembar 2025. godine.