Торна.

Sinjajevina po žabljačkom, odnosno Sinjavina po kolašinskom, je najprostranija planina Crne Gore. Veći deo ove planine zapravo je visoka planinska površ prošarana oblicima kraške erozije – nepregledni matriks manjih travnatih uzvišenja (glavica) te kraških udubljenja (vrtača i poljica).

Bešumna i većim delom bezvodna, Sinjajevina je poput kakvog džinovskog pašnjaka, stecište katunskog polunomadskog načina života vekovima unazad. I dan danas je Sinja poslednje utočište crnogorskog izdižara sa značajnim brojem očuvanih živih katuna.

Reč “sinji” na staroslovenskom znači “plav”, te je po jednom tumačenju ime planine poteklo od stena koje su sivkasto plave, golubije boje. Po drugom tumačenju, “sinj je sinonim za ogromno, nepregledno prostranstvo” (Predrag Popović – Sinjavina, planinarski vodič).

Jugoistočni rub Sinjavine orografski odudara od ostatka planine i nalikuje susednom Durmitoru. Torna ili Babin zub (ponegde i Babji zub) najviši je vrh Sinjajevine (2277m). Ovaj stenoviti greben se naglo uzdiže iznad Lipovske kotline sa severne i Gornje Morače sa južne strane. Ka istoku se na Tornu nadovezuju podjednako šiljati Stolovi. Posmatrani odozdo iz kanjona Morače, Stolovi deluju naročito moćno: stenoviti zid od planine koji dominira iznad starog puta od Podgorice ka Kolašinu je istočni vrh Stolova, poznat kao Rašački Sto (2167m).

U produžetku Stolova nalaze se Umovi – to je sam završetak Sinjajevine ka istoku iznad Kolašinske kotline. Ceo prostor jugoistočne Sinjavine je oivičen sa tri rečne udoline. Topao kotlinski vazduh brzo se uzdiže gore i zato je Torna vrlo često u kondenzujućem oblaku.

U svom ovom kraljevstvu krečnjaka neočekivano će izroniti jedan izolovani travnati plato. To su Zavodišta.

Klasičan uspon na Tornu polazi iz Gornjeg Lipova, sa kolašinske strane planine. Markirana staza u početnom delu prati kolski put i postepeno se penje ka sedlu po imenu Lokvice, a koje razdvaja Tornu od Gradišta na zapad. Lokvice su istovremeno i prevoj i najkraća veza koja spaja dve doline – Gornju Moraču i Lipovo.

Sa Lokvica se otvara pogled i ka vrhovima Moračkih planina: Tali, Lukanje čelo, Veliki i Mali Zebalac i Lijevno. Sve smo ih posetili u prethodnoj deceniji.

Desno od prevoja jedan krak staze produžava na Gradišta. I tamo smo već bili, dolazeći sa druge strane, od katuna Svrčke bare penjući se ka Vranovoj glavi, drugom po visini vrhu na Sinjavini (2215m).

Staza ka Torni i Zavodištima zavija na istok. Uskoro se ulazi u pojas sipara na karti označen kao Džavrlje. Ime toponima dobro opisuje o kakvom terenu se radi: ovde se lomio kamen preko kamena a kao posledica čestih odrona pod udarima groma na vršni greben Torne, ispod koga staza upravo i prolazi.

Izlaskom iz sipara nastupiće finalni, kondiciono i tehnički najzahtevniji deo uspona po delom eksponiranoj i potencijalno klizavoj podlozi. To je onaj dobro poznati dinarski koktel: kombinacija krušljive stene i strme trave.

Uspon na Tornu krase sve pozitivne osobine alpskog uspona: nizak start kroz pojas šume, pašnjaci, sipari i strma završnica, sve to podseća na Julijske Alpe, Durmitor ili Prokletije. Što bi se reklo ni “s” od Sinjavine ovde nema u planinarskom smislu, sušta suprotnost od vrhova u ostatku masiva a na koje se skoro pa može popeti biciklom.

Prosto me čudi da Tornu ne posećuje veči broj planinara. Bila je to prilično osunčana oktobarska subota, ali ja nažalost nikoga nisam sreo. Sinjajevina je nepravedno zapostavljena u senci susednog Durmitora.

Koliko je sam uspon na najviši vrh Sinje planinarski izazovan i samim tim atraktivan, toliko će sa vrha izostati pravi pogledi. Torna je tek neznatno viša od vrhova u neposrednom susedstvu, a i kako sam ranije napomenuo, vrlo često je u oblaku. To je i sada bio slučaj. Po silasku sa vrha produžio sam dalje ka visokom pašnjaku Zavodišta.

Nema vidljive staze ni markacije ka ovoj zaboravljenoj ispaši na kraju sveta. Do gore ipak vodi skriveni trag stada, samo ga je neophodno uočiti i pronaći. Zapis prethodnika će značajno olakšati stvari (hvala Draganu Đeriću, a moj .gpx trek se po pravilu nalazi u prilogu ove priče na dnu teksta).

A Zavodišta su pravi mali raj. Ova prostrana travnata pitomina se poput lebdeće platforme neočekivano obrušava u Gornju Moraču. Vredi se popeti do najisturenije tačke platoa a u isto vreme i najzapadnijeg vrha zupčastog grebena Stolova (2167m).

Izlazak na Sto u pozni popodnevni sat se na moju sreću poklopio sa sunčanim probojem kroz niske oblake…

Iz Beograda sam udarnički poranio tog jutra da bih vozeći sam i bez pauze u 11 časova stigao u Gornje Lipovo. Na Tornu sam izašao u 13h, na Sto dva sata kasnije. Sunce sam ispratio na Lokvicama i po tankom mraku sišao u Lipovo i odvezao se na zasluženi konak u Kolašinu. Šta se sve može videti, obići i doživeti u samo jednom danu, samo je neophodno izaći iz zone straha i komfora.

gpx. Torna i Sto (Zavodišta) iz Gornjeg Lipova.

Nebojša Atanacković, Kolašin, oktobar 2024.