Црна планина.

Gde se nalazi Crna Planina?

Crna planina geografski pripada Kučkim planinama, njen dugi greben se prostire u smeru od istoka ka zapadu i zapravo je završetak ove planinske oblasti. Pod njenim severnim liticama teče reka Tara, dok se na nju, na istoku nadovezuje Maglič, najviša tačka grebena u celini. Poprečni greben Kozelja spaja Crnu planinu i Kurlaj – ovaj potonji travnati vis već pripada Komovima.

Mnogi se pitaju otkud takvo ime, kad je Crna planina u najmanju ruku u leto zelena, u jesen crvena a zimi bela. Crna planina je crna zbog crnih oblaka koji sa njenog grebena i sa susednog Magliča sporije odlaze nego prekoputa, u razbitom kamenu Žijova. A crna je i zbog tamnijeg kamena, koji pod travnatom livadom proviruje. Ovde preovlađuju geološki slojevi škriljastih stena tamnijih nijansi od sivog vapnenca Komova i Žijova. Glade na katunu Vujadinovića na Kurlaju su od kamena koji je tamniji od onih sa Bindže i Carina.

Na Crnu planinu retko ko dolazi i navraća. Ko se i odluči da zaviri u Kučke planine, uglavnom se zaustavlja na Bukumirskom jezeru, ili produžava ka Magliču, Širokaru, Rikavačkom jezeru. Crnoj planini nedostaje i tih desetak metara do kote od 2000 metara nadmorske, pa je i lovci na vrhove zaobilaze. U podnožju planine je smešten još uvek aktivan katun Bušat, sa nekoliko vikendica. Do podnožja se najbrže stiže uskim aslfaltnim putem iz Veruše. Kod napuštene karaule Mokra treba ostaviti vozilo i do katuna produžiti peške kolskim putem.

Katun je smešten u atraktivnom ledničkom cirku, i pozicionaran je tako da hvata poslednje zapadno sunce na kraju dugog letnjeg dana. Od katuna ka grebenu najbolje je gađati sedlo između Magliča i najistočnijeg vrha dugog grebena Crne planine. Staza nije preterano vidljiva, ali je teren jednostavan za orijentaciju i kretanje. Do istog sedla sa susednog Magliča silazi trag crnogorske transverzale CT-1 i produžava dalje ka Komovima preko Kozelja.

“Nagrabusio je kao Kuči kad preko Kozelja teraju stoku” – baš zbog ove stare narodne, i ja sam prvo produžio dalje grebenom ka severu, u smeru Kurlaja. Ovuda su generacije hrabrog plemena Kuča izdizale sve živo sa stokom od Kučkih korita sve do pod same Komove. Kako je uzani greben Kozelj bio najkritičniji za kretanje na celoj ruti izdiga, nastala je ova izreka. Na samom sedlu, i danas dva groba koja najverovatnije pripadaju pastirima koji su nastradali od udara groma, opominju planinare na ovu opasnost.

I jesu oblaci kovitlali tog kasnog popodneva, stalno sam okretao glavu ka Žijovu, jer iza ovog venca leži more. Sparina iz doline Cijevne i Skadarskog zaleđa lako može da završi kao jako nevreme ovde pod Komovima.

Sa početka Kozelja okrećem nazad i savladavam greben Crne planine sa severne strane. Cvetna vegetacija je u zamahu, zahvaljujući prolećnim kišama, a proplanci su na svom koloritnom vrhuncu.

U jesen tragam za svetlom, u junu za stotinu nijansi zelene.

Sam sam u planini, društvo mi pravi hladan vetar, kome suprotstavljam svoju letelicu ne bih li iz visa, u širem luku iznad litice dočarao lepotu ovog za mnoge nepoznatog prostora, a koji se nalazi na samo sat vremena vožnje od Kolašina ili Podgorice.

A sa Crne planine se Komovi još lepše vide nego sa Magliča.

Kakva je to samo gradacija na vrhu ove krajine, od Suvovrha preko Rogama do Koma Kučkog i bratskog mu, Vasojevićkog.

Jeste lepota Durmitora neizreciva, a divljina Prokletija nesporediva ali Komovi nekako srcu najbliži. Nazire se i crkva pokajnica Svetog Ilije na Sumoru, duhovni tron plemena Kuča.

Ka zapadu zatalasani zeleni tepih Crne planine reklo bi se srlja u nedogled, nema visokih planina na ovu stranu da zaustave ovu iluziju beskraja. Sunce na zalasku pojačava ovaj prizor do granice ljudskih čula.

Razgrću se oblaci i nad stenovitim Žijovom, čiji najviši vrhovi Surdup i Štitan se stasito šepure u večernjem svetlu. Pasjak, “kučki očnjak” je utopljen u ovu razglednicu sa ove tačke osmatranja. Koliko sutra ujutru, bljesnuće međ kišnim oblacima, sa Torača.

Na katun Bušat sam se sjurio za tren, slobodno birajući putanju sa grebena kroz visoku travu, klekovinu i kamenje. Izgladneo, ozaren večernjim prizorima uputio sam se ka katunu Mokra gde sam se najavio za konak. Divni domaćini, Boris i Ana Ivanović me dočekuju sa priganicama i pršutom. Boris mi pojašnjava kuda sutra da izađem na Torač, direktno iz katuna.

Crna planina je premašila sva moguća očekivanja. Toliko prizora u toliko malo koraka.

Zadovoljan, ispunjen, tonem u san na tajanstvenoj zemlji Kuča.

Katun Mokra, jun 2024. godine.