Tragom zaboravljene vojne ceste, između mora i planina, od Crkvica do sela Žlijebi preko Ubala i Radoštaka, mart 2024. godine

Orjen je poslednji masiv u Crnoj Gori (i Hercegovini) kome sam do skoro dugovao i priču i posetu. To je najviša planina primorskog pojasa Dinarida. Kao i susedni Lovćen, Orjen se naglo uzdiže iznad Boko-kotorskog zaliva.

Kontinentalno zaleđe severnog dela Boke nosi naziv Krivošije – to su nekada gusto naseljene a sada mahom opustele plodne planinske župe pod vrhovima Orjena, a iznad Risna i Morinja: Crkvice, Zvečava, Ledenice, Dragalj, Ubli…

Krivošije su tokom XIX veka trusno i turbulentno granično područje pod vlašću Austrougarske. Za razliku od gradova na obali, stanovništvo u planinskom zaleđu je isključivo pravoslavno.

Poznat je Veliki Ustanak u Krivošijama 1869. godine. I pored značajne prednosti u ljudstvu, Austro-ugarska se mučila da uguši ustanak. Smatra se da je sporo gašenje ovog i narednog ustanka glavni pokretač projekta izgradnje sistema utvrđenja u graničnom pojasu iznad zaliva (“Primorska tvrđava Boka”). U periodu do prvog svetskog rata u vrletnom graničnom pojasu izgrađena je čitava mreža puteva, bistijerni za sakupljanje kišnice uz nebrojene vojne objekte i kolosalna utvrđenja.

Za prvi susret sa Orjenom odlučio sam da upravo krenem ovim tragom koji je kroz kameno more, ucrtala inženjerska ruka a prokrčila vojnička čizma. Kamenoresci iz Boke i Dalmacije su, po nacrtu austrijske vojne inženjerije, planinske puteve u primorju izvodili vešto i domišljato, ne razarajući okolni prostor već ga neprimetno dopunjujući.

Očekivano, sa puta od Borića ka Ublima, a pogotovo sa okolnih visova, otvaraju se, uz one sa Lovćena, neprevaziđeni pogledi na Boku. Imao sam želju i plan da temeljno istražim neke od ovih tačaka – a što će biti više nego dovoljno za ovaj prvi, ranoprolećni susret sa Orjenom.

Najviše i najpoznatije vrhove sam svesno ostavio za skoru posetu dubljem, divljem prostranstvu Orjena.

Crkvice.

Crkvice su zaboravljeni vojni grad u punom smislu te reči. Nakon Prvog i Drugog Krivošijskog ustanka, a u želji da snažno ojača svoju južnu granicu, Austrougarska je ovde instalirala veliki vojni logor. Tokom Prvog svetskog rata u Crkvicama se nalazila najveća pekara na Balkanu. Danas je sačuvana tek nekolicina ovih građevina.

Kada se desio ekonomski procvat Primorja u poslednjim decenijama prošlog veka, Crkvice su poslužile kao besplatan izvor obrađenog kamena vrhunskog kvaliteta. Kameni zidovi i svodovi vojnog logora danas ukrašavaju privatne kuće i dvorišta na moru…

Srećom, ostaci pekare kao i dve monumentalne tvrđave i dalje dominiraju prostorom. To su istočna, “Ostfort” tvrđava Kom, i zapadna, “Westfort” Stražnik.

Stražnik posebno pleni svojim, u kamen uklesanim pristupnim serpentinama i elegantnom šestouganom geometrijom, savršeno uklopljenom u okolni krš. Nestvarno!

Ubli.

Toponim Ubli (Ubla) se sreće na puno mesta u dinarskom pojasu, od Lastova, preko Trebinja i Herceg-Novog, pa sve do Nikšića i Kučke krajine.

Reč ubao označava izvor ili zdenac u Hercegovini, dok se u Ostroškoj krajini pojam ubli ili ubla (ublovi) vezuje za stare bunare (“ublet” na albanskom).

Ubli su prostrana župa pod vrhovima Radoštaka i Okapavice, koju čini nekoliko zaseoka na nadmorskoj visini od 1000 metara iznad mora.

Ova neočekivane zelene udoline u kamenom moru primorskih Dinarida predstavljaju oaze života u prošlosti u surovom kraškom reljefu. Plodna crmnica je izvor obradive zemlje gde se po pravilu sejao krompir (krtola). Okolni prostor je bio namenjen ispaši. Sa Ubala u zaliv silazi još jedna u nizu starih bokeških “pazarskih veza” ili kako ih Jovan Cvijić naziva, “transverzalnih puteva Dinarida”.

U nebrojenim cik-cak zavojima s kamena-na-kamen, a poput sličnih pešačkih staza sa Njeguša, Vališta ili Zalaza, i ovuda su generacije stočara silazile na more (u ovom slučaju Donji Morinj) i trgovale mesom, sirom i vunom u razmeni za žito, ulje i šećer.

Baš na tački gde prestaje šuma i otvara se pogled na more, ugnezdilo se još jedno staro utvrđenje iz doba imperije. Na nekim kartama je označeno kao Lokanj. Zaliv na dlanu, Perast i Boka – maestralni i sa ove tačke osmatranja, a u pozadini surovi kamenjar. Granica svetova!

Radoštak, Rt, Okapavica.

Za kompletan “360” ugao posmatranja valja se popeti još jednu etažu više. Poviše Žlijebske lastve, sa vrha Rt će se otvoriti najsveobuhvatniji pogled sa zapadne strane Bokokotorskog zaliva. Zauzvrat je potrebno uložiti svega sat vremena truda i savladati 400 metara po visini, po perfektno sređenoj i markiranoj stazi (PD “Subra” Herceg-Novi).

A kad smo već tu, zašto ne dobaciti i do najviše kote ovog dela planine – do samog vrha Radoštak. Perspektiva se neće značajnije otvoriti, šta više, Rt i Okapavica zatvaraju pogled sa Radoštaka ka Risanskom zalivu.

Dok sam se spremao na brzi silazak, oko mene su se neočekivano pojavili ljudi ptice…

Kako li scenski spektakl Boke i Orjena izgleda iz perspektive paraglajdera – ne smem ni da pomislim. Prilično sam pozavideo ovim hrabrim i iskusnim momcima.

^{Ako ikada nalete na ovaj članak, neka se obavezno jave, slike stižu na poklon!}

Sveti Ilija.

Gde neka od imperija nije podigla utvrđenje – meštani su sagradili crkvicu, često i na ostacima nekakve kule osmatračnice – moglo bi se reći da je tako, i to, diljem hrišćanstvu naklonjene, duge Jadranske obale. Boka u tom pogledu ne predstavlja izuzetak.

Orjen je visoka planina uz more, gde se, pogotovo leti, sudaraju topla morska i hladna planinska vazdušna struja. Kišno nevreme i oluja su skoro svakodnevna pojava a krivošijske Crkvice su mesto sa najvećom količinom taloga u Evropi.

Seljani i pastiri su ovde vekovima suočeni sa pretnjom munje i gromova pa i ne čudi da su za svog zaštitnika odabrali upravo Svetog Iliju Gromovnika.

Na mestu gde se sa puta Borići – Crkvice odvaja put za Ubla nalazi se stara austrijska bistijerna kao i ostaci oronule karaule. Do uzvišenja Sniježnica ima tek 20 minuta hoda a sa istog će se otvoriti još jedna epska panorama Boko-kotorskog zaliva, ovaj put skladno ukrašena kamenom crkvicom Svetog Ilije sa krovom od “žlijebskih ravnih ploča”. Pravo mesto za veliko finale i završetak dana ispunjenog epskim prizorima!

Žlijebi.

Podorjensko selo Žlijebi na 700 metara iznad mora je u prošlosti bilo poznato po “kamenogradnji”. Ploče iz obližnjih seoskih majdana su bile prirodno ravne, a vešta ruka starih neimara ih je slagala bez ikakvog veziva, te su se od njih pravili i kameni krovovi.

Upravo krovovima od ravnih ploča selo duguje i svoj današnji autentični izgled, po čemu su Žlijebi unikatni na širem balkanskom prostoru. Veština vađenja i obrade kamena je u periodu između dva rata deo Žljebljana odvela u pečalbu preko okeana, u Ameriku i Kanadu. Tamo su se isticali svojim majstorskim veštinama, napredovali i sticali imetak. Zahvaljući povratnim doznakama, Žlijebi dobijaju seoski vodovod još davne 1933. godine!

Boka Kotorska, nevjesta Jadrana, Orjen, pust i divalj. Prirodni i civilizacijski kontrast kakav se retko sreće, a ovde vidljiv i osetan u tako uskom geografskom pojasu.

Atraktivan krajolik stare Hercegovine koji je zbog velike udaljenosti i dugih vožnji nekako ostao van domašaja sve ovo vreme u senci jednog Durmitora, Prokletija i Moračkih planina.

Družićemo se još. Nije kasno. Stvari se ovde na visini, za razliku od nulte nadmorske, na sreću sporo menjaju.

Nebojša Atanacković, solo trip, mart 2024. godine