Голема Рудока / Rudoka e Madhe.

Prizren smo napustili kroz maglu i mrak. Dok smo prilazili Dragašu, počelo je da se razdanjuje. “Je li ono sneg na Koritniku?” upitah Iljira, kaže on, “jeste”…

Prvi sneg na Šari desio se neočekivano tog 8. novembra 2023. godine nakon izvanredno toplog i suvog oktobra. I kako se ispostavilo, stvorio inicijalne uslove za magiju. Retki su prizori kada je planina u belom, a potoci i dalje teku.

Naš planinarski cilj je Velika Rudoka 2658m. Uspon smo započeli od sela Brod (Hotel Arxhena, 1550m). Sneg nas je dočekao već na oko 1900 nadmorske, pod Čelepinskim vodopadom.

Ovaj vodopad nastaje od potoka koga hrane brojni izvori u gornjem pojasu planine. A kako sam se kasnije uverio, i celo Šutmansko polje je poput velikog, prirodnog krvotoka. Broj kapilarnih tokova i tresava u ovom delu Šare je zapanjući.

Put do glavnog grebena Šare je dug ali postepen. Izlaskom na više kote otvorio se i pogled ka njegovom “visočanstvu” – Korabu. Tamo smo bili pre samo tri sedmice.

Niotkuda Korab ne deluje tako stasito alpski kao sa Šutmana i Rudočke planine.

Na zapadu, preko Albanije, dugi venac Prokletija – skoro bez ijedne pahulje. Kako je to moguće, kad je snežna granica na Šari ispod 2000m visine? Biće da se nešto kasnijim dolaskom fronta, prelaz iz kiše u sneg na Šari odigrao u noćnim satima, kada je temperatura pala ispod nule.

Bliže nama, tu su i prostorno izolovani Đalica, Koritnik i Paštrik. Sneg je pokrio samo vrhove ovih planina i u toku dana će se istopiti još pred našim očima.

Ka Titovom vrhu u centru masiva, slična slika kao i ovde. Preko, u Makedoniji opet sve mahom suvo, jer su padavine stigle sa zapada. Snega je pod glavnim grebenom podosta, preko dvadeset centimetara, negde i više, pravi zimski nameti! Sneg se na ovim visinama neće otopiti sve do maja meseca sledeće godine. Zapanjujuća je brzina smene godišnjih doba na velikim visinama. Sve se odigrava za svega par časova.

U današnjim, klizavim uslovima glavni izazov je predstavljao sam izlazak na pogranični greben. Preko krupnog kamenja je pao pršast sneg, ali su rupe između stena ostale nepopunjene, samo su sada nevidljive. Uz dosta opreza, ova deonica je savladana, u šestom satu prvog zimskog uspona ove godine, osvanuli smo gore, na vrhu Golema Rudoka, na visini od 2658 metara. Sa druge strane se ukazalo, još uvek vidljivo Crno jezero. Ono će, koliko narednih dana, nestati u debelom nametu leda i snega.

Jezerski rid i Borislavec preko puta bude uspomene na jedan strašan vetroviti februarski dan na skijama, koju godinu unazad. Današnji dan je sušta suprotnost. Dani bez vetra na šarskim visinama su retki, pogotovo ovako kalendarski kasno. Ispod mene, dole u Makedoniji, i dalje traje jesen u bojama cimeta. Ali ne zadugo.

Moj vodič na Šari je sjajni Ilir Himaduna iz Prizrena koji je u svojoj 67. godini momački isprašio današnjih 30-tak kilometara snega i kamena. Ilir je stari Prizrenac, koji pored maternjeg albanskog, tečno govori srpski i turski. Decenijama unazad je aktivno uključen u razvoj skijaškog sporta u svom rodnom gradu. Danas je Ilir najstariji aktivni (turno) skijaš na Kosovu!

I kako to obično biva, najlepše smo ostavili za kraj. Krug zatvaramo preko Šutmanskog jezera prolazeći ispod vrhova Mala i Golema Vraca. Iz zone zime ponovo silazimo u jesen. Snežnu granicu su topli zraci sunca u međuvremenu od jutra do podneva uzdigli kojih stotinjak metara poviše.

Šutmansko polje je bila najviša i najveća ispaša u bivšoj Jugoslaviji. Geografija terena je takva da ovde nije bilo potrebe za nomadskim stočarstvom, jer voda ovde izbija iz svakog kamena a pašnjaci počinju takoreći iz dvorišta i mahala goranskih sela Brod, Rastelica, Zlipotok i drugih. Lanac proizvodnje je bio organizovan pod krovnim društvenim preduzećem “Šar-proizvod” iz Dragaša.

Danas nažalost vlada drugačija slika, broj ovaca i goveda je značajno redukovan, ali “bačilo” pod Šutmanom i dalje postoji.

Jezero na nadmorskoj visini od oko 2100m je vodeni sabirnik snegova pod vrhovima Vraca i Rudoka. Iz jezera izvire Brodska reka gradeći nizvodno još jednu impresivnu klisuru sa ove strane planine.

Proveli smo deset sati u masivu i iskoristili kratak novembarski dan od svitanja do sumraka. U povratku smo se nakratko provozali i kroz lavirint ulica Brodske mahale. Živa goranska sela odolevaju zubu vremena – žao mi je što nisam uspeo da zabeležim delić te atmosfere, planinu i selo već je progutao mrak. Toliko toga ima još ovde da se vidi i istraži.

U Prizren se spuštamo drugim putem preko Zaplužja i Pouske. Rastajem se sa Iljirom i produžavam pravo za Beograd, u koji stižem glatko pre ponoći, za manje od pet sati vožnje od Prizrena. Mnogo smo bliži jedni drugima nego što se to spolja čini.

Posebno hvala Nedžatu Paljušiju i Edisu Kruši.

Noćenje i parking u Prizrenu: Hotel Prizreni

Iljir i Nebojša, Prizren, novembar 2023. godine