Drugog dana boravka na Korabu, mozaik vrhova nad Dubokom rekom je upotpunjen usponom na vrh Ribnička skala 2308m.
Vrh Ribnička skala se nalazi na završetku nazupčenog planinskog grebena, a koji po južnoj strani natkriva udolinu Dalboke (Duboke) reke ili Proi Fel na albanskom. Najviša tačka ovog grebena je prominentni Kabaš (2391m), iza koga na drugoj strani slede Guri Kuć i Boazi.
To što su Žužnje i Ribnička skala u istom kadru, ne znači da se iz ovog sela do vrha može dobaciti u prolazu. Na Korabu ništa ne dolazi poklonjeno. Konak pod kamenim svodom crkvice i vrh atraktivne piramide deli 1200 metara u vis. Savladali smo ih za tačno tri sata, na umorne noge, nakon kolosalnog kruga oko Malog Koraba prvog dana.
Sa vrha smo produžili dalje grebenom, sve do sedla između Ribničke skale i Kabaša, odakle smo se spustili na stazu Korapskog vodopada, i na prevoju Praluga opet zatvorili krug.
Budilnik je navijen jedan sat kasnije nego prethodnog dana. Zaraslu šumsku stazu do prevoja Praluga ovaj put ne prolazimo po mraku. Otvaraju se pitki prizori, erupcija pastelnih boja u kanjonu, poslednji dani tople jeseni pre nego što se vetar, kiša i sneg obruše na planinu u najavi duge zimske hibernacije.
Skoro svi putevi na Korabu izgleda vode na Pralugu. Sa ovog prevoja otvoriće se pogled južnije, ka Dešatu (Velivar) kao i vrhovima žirovničkog kraja. Pod nama je slepa dolina Ribnice, po kome je i vrh koji pohodimo izgleda dobio ime.
Od mrtvog sela Ribnica do Praluge skoro je dvostruko duže i dalje nego u našem slučaju, iz Žužnja. Ribnica je u odsustvu terenskog vozila jedina opcija pristupa grebenu Kabaša u celini.
Sa Praluge hvatamo dugu kosinu ka vrhu. Staze ovde nema, markacije ne postoje, izdižemo se gore etažu po etažu travnatih busena. Šumski okean dopire do horizonta ka istoku i jugu. Jedini vidljivi ožiljak ljudskog bitisanja u ovoj nepreglednoj divljini su jedva uočljiva sela Žužnje i Tanušane ispod nas, i odraz delića Mavrovskog jezera u daljini.
Daleki vidici ka severu dosežu golema prostranstva Šar-planine. Duboko u daljini, nazire se i piramida Ljubotena. Bliže Korabu tu su Titov vrh, Rudoka, Vraca…
A na vrhu – spokoj. Ni daška vetra. U kratkim rukavima na 2300m u drugoj polovini oktobra. To su ti carpe diem momenti, zbog kojih strpljivo čekam da prođe vrelo leto i u planinu se upuštam tek nastupi jesen. A jesen je čarobna u ovim krajevima.
Pogled iz vazduha otkriva impresivan levkasti oblik južne strane grebena Kabaša i Ribničke skale. Upravo su višemetarski snegovi ti koji su oblikovali ove padine kroz geološke epohe.
Na susednom Kabašu smo bili jednog sličnog dana, bilo je to kalendarski još docnije, sredinom novembra. Prišli smo mu tada sa južne strane, kroz dugi šumski pojas od napuštenog sela Nivište.
Greben koji deli Ribničku skalu i Kabaš je izazovan. Suviše smo umorni od jučerašnjeg dana da bismo ga danas gazili u celosti. Za to je potreban fokus, koncentracija, odmorno telo i glava.
Deonica do sedla je dovoljna da se pod nogama oseti eksponirani teren. Nema ovde krečnjaka, to su mahom stariji slojevi škriljaca i vulkanskih stena, krušljivog karaktera.
Sa sedla grabimo dole ka stazi iznad Duboke reke, otpozdravljamo najvišim vrhovima Koraba i zavijamo nazad ka Pralugi. Sve deluje blizu i tu iza ćoška, ali će saldo dana izaći na značajnih 17 kilometara sa 1300 metara visinski.
Dok stižemo nazad, otkucava drugi sat posle podneva. Plan je da istog dana stignemo nazad kućama svojim, Ivan u Sofiju, ja u Beograd. Brzinska demontaža baznog kampa na nestvarnom mestu, i već smo na tucaniku koji spaja poslednje selo pod Korabom sa ostatkom sveta.
Dva meastralna dana u planini sa vrhunskim saputnikom Ivanom Dinkovom, kome su planine zapadne Makedonije drugi dom u fizičkom ali i emotivnom smislu. Korapska prostranstva prizivaju i prave nova prijateljstva.
GPX. Ribnička Skala od sela Žužnje preko Praluge, povratak stazom Korapskog vodopada.
Ivan i Nebojša, Žužnje, oktobar 2023. godine
NESTVARNA MESTA. 