More. Pokušajmo da ga zamislimo, da ga vidimo pogledom nekadašnjeg čoveka – kao granicu, prepreku koja se proteže do na kraj obzorja, kao iskušiteljni, sveprisutni, prekrasni i zagonetni beskraj. Sve do juče more je i dalje bilo beskrajno, po staroj meri jedra i lađa vazda u milosti vetra.

Fernan Brodel – Mediteran

Sedam tradicionalnih jonskih ostrva su: Krf, Paksos, Lefkada, Itaka, Kefalonija, Zakintos i Kitira.

Kao i duž Jadrana, i ovde je La Serenissima u zenitu moći instalirala svoja trgovačka, vojno-pomorska čvorišta dok je kontinentalno zaleđe tavorilo u jarmu Osmanskog carstva. Od 14. do 16. veka Venecija je najbogatiji grad Evrope. Utvrđeni gradovi i ostrva od Istre do Krita su tu da obezbede siguran koridor skupim namirnicama i začinima sa istoka, a koje su Veneti vešto preprodavali Zapadu Evrope.

Padom Venecije na zalasku XVIII veka, a u vakumu Napoleonovih ratova, nastala je Septinsularna republika ili Eptaniza (“Ἑπτάνησα”). To je prva slobodna država na tlu Grčke još od pada Vizantije. Na njenom grbu se nalazio venecijanski lav sa sedam koplja a koja simbolizuju sedam ostrva – reč epta na grčkom znači sedam.

U aprilu smo se u ritmu starih mletačkih lađa iz Zadra spustili u Prevezu, preko Visa, Hvara, Korčule, Cavtata, Bara, Valone i Krfa. Put je trajao 9 dana sa 2 dana čekanja na lepše vreme u Albaniji. Jugo nas je prethodno pošteno izvaljao u Otrantskom prolazu. Bio je to jedinstven pogled na Balkan, iz Unutrašnjeg mora, baš kako su mu u prošlosti prilazili stari trgovci, pustolovi i hodočasnici.

Kako reče jedan stari hroničar, postoje samo tri sigurne luke – Kartagina, juni i juli mesec. Jonska ostrva su preko leta porodični nautički raj. Za razliku od geografski podjednako atraktivne Dalmacije, Ελλάδα είναι ελευθερία – Grčka i dalje znači sloboda. Sidro se može spustiti svuda. Vetar je leti mahom preko dana slab a posle podne predvidljiv (zapadni). Nema bure, nema meltema, nema koncesionara uvale. Ostrva nisu predaleko jedna od drugih. Za osam dana smo u laganom ritmu, a sa troje male dece iz Preveze dohvatili Meganisi, Itaku, Zakintos i okrznuli Kefaloniju i Lefkadu u povratku. Najviše smo se zadržali na Itaci.

Da budem iskren, nisam baš (bio) zagrižen za nautiku, ali srećom imam prijatelja koji to jeste. Hvatam sebe da sam ušančen u kalup planinarenja uz par izleta na kajaku – ali i to je bilo davno. Prošlog leta sam prvi put kročio na jedrilicu. I tad mi je postalo jasno:

Brod je koncentrat morskog odmora, sedam dana na vodi vredi kao dvadesetsedam na obali.

Itaka.

Lefkada i Meganisi su nam bili samo usputne stanice dok smo fokus putovanja bacili na Odisejevo ostrvo.

Saobraćajne veze sa kopna do Itake predstavljaju složeni graf kretanja za mnoge, te je Itaka i dalje low-key, lišena investitorskih ožiljaka u svom pejzažu – nešto poput jonskog Visa. Njena istočna strana dvostruko je zaklonjena od dominantnog popodnevnog vetra u Jonskom moru – a to je zapad ili kako su ga zvali stari Grci – Zefiros (Ζέφυρος).

Od uticaja otvorenog mora Itaku štiti i znatno veća susedna Kefalonija. Uvale su brojne na istoku Itake – i ovde je zapravo koncentrisan epicentar jonske nautike.

Do prostranog zaliva i sigurne luke Vati nema više od pola sata plovidbe sa bilo koje tačke sa ove strane ostrva. Iako je Itaka pretrpela jak zemljotres 1953, glavni grad Vati i susedni Kioni plene neiskvarenom tradiconalnom arhitekturom. Na Itaki treba probati jaretinu i zeca. Voleo bih da sledeći put zavirim u unutrašnjost ostrva!

Kad je previše toplo – pokret jedrilice eliminiše i najmanji osećaj vrućine. Kada smo se već polako spustili južnom završetku ostrva – vetar je neočekivano okrenuo na jugo. Milan i ja smo znali šta to znači: Zakintos – Navaggio, sad ili nikad!

Zante.

Zapadni vetrovi Jonskog mora su eonima unazad dobar deo svoje snage i abrazivne moći iskalili po severozapadnoj strani ostrva Zakintos. Da stvar bude još luđa, početkom osamdesetih godina prošlog veka, ovde se nasukao i švercerski brod.

Rđa brodske olupine Panaiotis (Παναγιώτης) se perfektno uklopila u beli pesak, tirkizno more i eksponirane klifove – stiče se utisak da je ovde znatno duže nego tek 40 godina.

Ipak, biti ovde od 9 ujutru do 18 časova znači biti u neuralgičnoj košnici masovnog letnjeg turizma. Kad međutim i poslednji turistički brod napusti plažu, stvari su onakve kakve treba da budu…

Uslov da se ovde ostane preko noći je mirno otvoreno more – a takav scenario se ne dešava često. Sreća prati odvažne (doduše uz pomoć aplikacije Windy) – u odsustvu vetra, prespavali smo u najpoznatijoj uvali istočnog Sredozemlja.

Naredno jutro je taman bilo dovoljno za dodatno fotkanje i skori beg sa plaže, pre naredne invazije. I vetar je ponovo okrenuo na zapad – ne mogu da verujem! imali smo slot odsustva zapada od 24 sata i iskoristili smo ga. Sada je bila prava prilika da se rašire jedra i isključi motor. Eol nam je poslao Zefira i grabili smo ka Kefaloniji brzinom od 7-8 čvorova! Ni jedrenje u pravom smislu te reči nije izostalo u ovih sedam dana.

Fiskardo.

Na ispraćaju iz jonskog akvatorijuma, reda radi svraćamo još u Fiskardo – staro ribarsko selo na severnom špicu Kefalonije koje polako ali sigurno poprima obrise nautičke Meke – nešto poput viške Komiže. Ipak, neumoljiva vrućina kopna brzo će nas vratiti nazad na brod i nazad na početnu tačku.

Zatvorili smor krug. Osam noći na vodi – sedam dana plovidbe – pet ostrva i nebrojene uvale. Hvala domaćinima!

Ana, Vid, Filip, Ljubica, Jelena, Milan i Nebojša, jun 2022