Gornje Podunavlje.

Visoke planine zbog teže dostupnosti i surovih klimatskih uslova još uvek odolevaju negativnom uticaju ljudske vrste. Zahvaljujući tome, na velikim visinama, ako izuzmemo efekat globalnog otopljavanja, zatičemo mahom nepromenjen izgled predela, onakav kakav je bio hiljadama godinama pre nas.

U dolini je međutim mnogo toga nestalo. Dunav se tako u prošlosti slobodno meškoljio kroz Panonsku ravnicu, praveći prostrane meandre sa nepreglednim ritovima po obodu svog pomerajućeg korita.

Intenzivnom izgradnjom nasipa i isušivanjem zemljišta u poslednja dva veka, i to duž celog njegovog toka, moćni Dunav je na silu “ukroćen”.

Ritovi i močvare su prepustili mesto plodnim oranicama, a živi svet proteran ili istrebljen.

Rezultat svega toga je da plavna područja danas postoje na procentualno veoma maloj dužini toka Dunava.

Specijalni rezervat Gornje Podunavlje je smešteno na krajnjem severo-zapadu Vojvodine i predstavlja jedno od njih. Uz susedni Kopački rit u Slavoniji i Karapandžu u Madjarskoj, ovo je danas najveći ekosistem ovakve vrste od izvora do delte velike evropske reke.

Vojvođanski ritovi su čarobna mesta. Obožavam da ih obilazim upravo u ova doba godine, na vrhuncu plavnog talasa. Poplavljene šume i livade, neobični vodeni efemeris je primer da epitet “nestvarna” ne ide obavezno u paketu sa nadmorskom visinom. Sve u svemu, vizuelna i zvučna kulisa ovih prostora u rano proleće je neiskvarena energija života i ponovnog rađanja majke prirode.

Sve to se nalazi nadohvat ruke, na svega sat ili dva od kućnog praga, a jedini pravi način da se ovaj svet doživi, je sa vode. I to u duhu održivog turizma – na kajaku, u tihom ritmu veslanja.

Nakon Obedske Bare i Koviljskog rita prethodnih godina, ovog proleća smo se uputili u dunavsku oazu Monoštorski rit u Gornjem Podunavlju.

Granica rezervata i ostatka sveta je Monoštorski Dunavac, zaostali deo starog rečnog toka Dunava ujedno i pristupna tačka istom.

Iz ovog prostranog rukavca moguće je zaviriti u neke od periodičnih jezera, tršćaka i manjih rukavaca koji se neočekivano otvaraju.

Za razliku od gorepomenutih Koviljskog rita i Obedske Bare, koja su nebranjena područja u pravom smislu te reči, Monoštorski rit je ipak nasipom fizički odvojen od glavnog toka Dunava.

I pored postojanja dolme, voda se u periodu visokoh vodostaja na odredjenim mestima kontrolisano preliva u vodeni sistem rezervata, osiguravajući karakter plavnog područja, neophodan uslov opstanka za brojne biljne i životinjske vrste.

Ovde zato nema “totalne poplave” kakvu smo iskusili na Obedskoj Bari pre dve godine kada smo ceo dan veslali po livadama.

Rit je i pored toga izrazito atraktivan. Na malom prostoru za par sati veslanja osetili smo raznovrsan ambijent ovog područja: prostrani rukavci, lavirint tršćaka i možda najjači utisak ovogodišnje kajak avanture: ostaci drevnih samoniklih šuma, prepušteni sami sebi bez uplitanja ljudskog faktora.

Vlažna staništa su veoma osetljivi ekosistemi u tihom nestajanju – svedoci prvobitnog pejzaža sporih ravničarskih reka. Upravo njihova dostupnost i blizina ekonomskih centara i velikih gradova ih čine posebno ranjivim.

Danas smo bili u Monoštorskom ritu. Ali ovakvi prizori krase i ostala slična mesta na Dunavu poput beogradske Beljarice. I dok se eto na jednoj strani uspostavlja strogi režim zaštite kao ovde u Gornjem Podunavlju, par sati nizvodno istim staništima preti sistematsko uništenje.

https://www.peticije24.com/spasimo_beogradsku_amazoniju_od_unistenja

Fotografije i logistika: Nebojša Atanacković i Aleksandar Bzdušok.

Flickr galerija:

https://www.flickr.com/gp/jazzm8/fHa801

Vrhunska riblja čorba i svež smuđ na Dunavskom keju: “Zlatna Kruna” Apatin.

Aquaplan Srbija kajaci i kanui:

http://aquaplan.rs/main_menu/xadventure_time/kajaci_i_kanui.html