IN MEMORIAM: Stamenković Goran (1970-2022).

Neponovljivi Goksi.

Goran Stamenković je bio institucija. Guru Goksi. Istraživač sa velikim I. Neko bi rekao, zanesenjak, ali Goran je u prirodi nalazio svoje vaskoliko duševno utočište.

Biti sa Goksijem na terenu…posmatrati kako ushićeno grabi ka “lokaciji”, a Goksijeve lokacije su bile raznolike. Penjanje planinskih vrhova samo je mali deo njegovog neverovatnog bića iako je popeo 200 različitih vrhova preko 2000 metara. Prerasti, božuri, krajputaši, zavetni krstovi, vodopadi, stara groblja, crkve, stećci, i konačno botanika – sve je to Goksi držao u malom prstu, prehodao je Srbiju uzduž i popreko ali i značajan deo Hercegovine i Crne Gore. Tamo gde razne persone koje sebe medijski prodaju kao istraživače i planinske vodiče za života kročiti neće, Goksi je sve to sam isplanirao, obišao, fotografisao bez ikakve i najmanje želje da viđeno i doživljeno na bilo koji način dalje eksploatiše.

Samouki fotograf, vremenom je gradio svoj jedinstveni stil pričanja priče. Goksi je postao mag fotografije u pokretu, gde se stvari odigravaju brzo, nikakvi stativi, čekanje svetla, izlasci, zalasci, ma kakvi – to nije bio njegov stil. Goksi je kadrove grabio munjevito, u pokretu i nepogrešivo. Imao je uvek tu maniju da se što više dohvati, obiđe, daj još ovaj vrh, ajde tamo, možda ima još jedan vidikovac.

Ljudima u planini prilazio je sa neverovatnom lakoćom, zato što je bio isti kao oni. Dobroćudan, neiskvaren, u duši čist, duboko pošten i pristojan. Iskreno je saosećao sa svim tim starcima i staricama po vrletima i napuštenim selima. U gradu se Goksi osećao kao na nekom privremenom boravku, duhom i telom je istinski boravio u svom šatoru pored katuna, dok se u potoku hladi ladno pivo. I sve te trivije koje bi Goski fotkao, nikada nisu delovale usiljeno, sve je bilo na svom mestu. I komentari uz slike su uvek pogađali pravu žicu, i nebrojeni citati…Goksi je bio načitano biće, fantastično je poznavao istoriju posebno ovu nacionalnu od oslobođenja naovamo. Sve je znao Goksi… I gde se ko rodio, i gde ko počiva.

Bio je mag pripreme. Kod kuće: posmatranje satelitskih snimaka, crtanje trekova, preklapanje sa topografskim mapama, i posle toga neverovatna vizuelizacija svega toga u stvarnom okruženju, Orijentacijom je vladao maestralno.

Lomatanje mu nije bilo strano, to smo mu ponekad i zamerali, prosto uvek je voleo da bira najkraći put i da obiđe što više.

Jak i uporan je bio Goksi, dnevna bajkiranja od 200km, ili sva četiri Koma u jednom danu – iako nije ostavljao takav utisak, i nisu ga zanimale nikakve trke, Goran je zapravo bio izuzetan sportista dugoprugaš. Možda ga je to i koštalo života, jer nije bio neko ko se miri sa ograničenjima koje su donosile godine.

I konačno – botanika, posebno od Kovida naovamo, botanika mu je postala možda i najveća pasija. Goksi bi bio u stanju da potegne vozom do Dimiitrovgrada, pa odatle pešaka preko celog Vidliča, samo da dohvati božur u trenutku cvetanja. Ili da guli kuloare Trema potpuno sam, ne bi li svojim očima video Gospinu papučicu. I ako ne uspe, ništa – sve iz početka sledećeg proleća.

Deliblatsku peščaru je obilazio gotovo hodočasniički svakog proleća. Iznova i iznova.

Ta njegova sklonost ka perfekcionizmu, to ga je izdvajalo…

Bio je religiozan, hriščanin po moralnom kodeksu a ne zato što je to moderno. Tradicionalista u najboljem smislu, ali visprenog kritičnog uma. I iskreni patriota, pisao je isključivo ćirilicom.

Izdahnuo je gore u, visoko u planini, u svom habitatu sa divokozama, a bio je i Goksi spretan kao divokoza. Voleo je pitomine, ali voleo je i vrlet, bio je neustrašiv, voleo je izazove.

Goranova vizuelna svedočanstva, će sa vremenske distance imati ogromnu muzejsku vrednost jer Goksi se poistovećivao sa jednim svetom koji polako ali sigurno nestaje…

Hvala ti Gorane.