Sinjajevina – Jablanov vrh.

I taman kad se činilo da je Baba Marta ponovo zakazala, i zimi došao brzi kraj, njen završni čin se ipak odigrao početkom aprila meseca 2026. godine. Obilne kiše u nizijama, kao posledica sekundarne ciklogeneze iznad Jadranskog mora, nepogrešivi su signal da u Dinarskom pojasu Hercegovine i Crne Gore pada obilan sneg.

Iako se nalazi na Mediteranu i može se pohvaliti pretežno sunčanim vremenom, Crna Gora po godišnjem proseku padavina deli evropski tron sa Švajcarskom i Islandom. Razlog leži u orografskom efektu Dinarida koji se naglo uzdižu iznad mora. To znači da će se, u uslovima južnog strujanja, najveća količina padavina u kratkom vremenu izliti upravo u planinskom pojasu Crne Gore.

Metarski snežni nameti se tako mogu očekivati duboko u kalendarskom proleću. Nakon smirivanja vremena, sve što je potrebno je vrebati prvi sunčani dan i osvanuti negde visoko – recimo na vrletnoj Sinjajevini.

Sinjajevina je najprostranija planine Crne Gore, ali i najmanje posećena. Iskreni zaljubljenici u divljinu na Sinjavini će međutim pronaći sve što traže – netaknute predele i gostoljubive ljude na katunima koji ovde nekim čudom još uvek opstaju.

Sinja zimi nije na radaru zaljubljenika u spust jer se po njenim valovitim glavicama i poljicama pretežno “kožari”. Skijaške linije su kratke. Sve to ne umanjuje ushićenje boravka na ovakvom mestu, a zbog čega vredi potegnuti dalek put, radi tek nekoliko sati zimske magije.

Sinjajevina u slovima svežih snežnih padavina ukratko: iluzija beskraja – vremenska kapsula – instant povratak u poslednje ledeno doba!

Do sada sam četiri puta obilazio ovu planinu, svaki put u različito godišnje doba i sa druge pristupne tačke.

Planini smo sada prišli sa mojkovačke strane, iz doline Štitarice. Asfaltni put do crkve Ružice je zimi prohodan samo u svom donjem delu do prvih serpentina. Zahvaljujući smernicama Mića Baltića i Predraga Popovića saznali smo da je, od prve serpentine, nedavno probijen kolski put koji vodi do koliba pod katunom Margita u južnom delu Sinjajevine. Sledeći ovaj put, i bez mnogo izazova u pogledu orijentacije za nešto više od sat vremena smo prešli šumski pojas i zakoračili u snežna prostranstva valovite planinske visoravni.

Ipak nismo bili sami u planini, na putu kroz šumu bili su vidljivi sveži tragovi krpalja. Ispostaviće se to je bio Mojkovčanin Stefan Zejak, koji nas je kasnije i ugostio u svojoj kolibi.

Nakon čašice rakije i odmora uputili smo se ka Savinoj vodi, sledeći logiku terena. Potom je usledio završni uspon na Jablanov vrh, naš današnji planinarski cilj na 2200m nadmorske visine, a na koji smo izbili u petom satu današnje akcije iz doline.

Uspon na Jablanov vrh sa njegove istočne strane prati udolinu ispod monumentalne Savine grede. Sa grebena će se postepeno otvoriti veličanstveni pogled ka Torni i Gradištu – stenovitom delu Sinjavine prekoputa Lipovske kotline.

I onda – zasluženi spust. Kratak ali besprekoran. Tajming je bio dobar. Izrazito je toplo, ali bez vetra i pokorice. Podloga je mekana čak i pod samim vrhom. Biramo liniju u što širem luku, kako bismo što više iskoristili padine. Pod samom Savinom gredom zavijamo pravolinjski dole pravo u cirk Savine vode pod debelim nametom snega.

Kod planinarske kućice ponovo stavljamo kože. To je jedina mana Sinjavine – spust nije linearan i povratak će oduzeti značajno više vremena.

Komovi nam otpozdravljaju sa istočnog horizonta dok u kasni sat popodneva još uvek tabanamo pustom planinom.

Kratak predah i marenda na klupici kod Stefanove kolibe i završni silazak kroz šumu. Kolena polako odbijaju poslušnost, spust po uskom putu je po pravilu nezgodan.

9 sati od starta, nakon pređena 22 kilometra ponovo smo na polaznoj tački. Ispunjeni, ozareni, preplanuli vozimo nazad kroz noć. Kratak predah uz deset sa lukom u u Mahovoj pekari u Prijepolju. Nedelja – kasno veče, put je prazan, pola sata iza ponoći stižemo kućama.

Uprkos oblačnom jutru, vreme nas je opet poslužilo. Planina nas je nagradila za strastvenu želju da se spustimo u Crnu Goru na samo jedan dan.

Sale, Đorđe i Nebojša, april 2026. Mojkovac

fotografije: Đorđe Lašić i Nebojša Atanacković (Fuji XT).

posebno hvala; Mićo Baltić i Predrag Popović.

.gpx Gornja Štitarica – Savina voda – Jablanov vrh.