“A uno y otro lado se extiende el Malpais…”

Lanzarote, najistočnije od sedam Kanarskih ostrva, leži na 100 kilometara od kopna saharske Afrike. Od susednih ostrva ga izdvaja ogoljeni reljef dominantno crne boje, bez drveća, sa oskudnom pustinjskom vegetacijom.

Lanzarote je mesto gde se geološka prošlost planete može daleko premotati – do samog začetka života u beskrajnim poljima vulkanske lave.

Španski kolonizatori su zaposeli Kanarska ostrva još u XV veku, potiskujući berberski guanche narod koji su zatekli. Bila je to uvertira za konkvistu Južne i centralne Amerike.

Unutrašnjost ovog po genezi vulkanskog ostrva je pružala solidne uslove za zemljoradnju, te su se ubrzo formirala naselja. Osim povremenog upada gusara ili Francuza, tok istorije se u prvim vekovima postojanja nije mnogo razlikovao od susednih većih ostrva poput Gran Canaria ili Tenerife, skupa zgodno pozicioniranih na tek otkrivenim rutama između Starog i Novog sveta.

Sve dok se nije desio kobni 1. septembar 1730. godine.

Božja kazna, Sudnji dan, ili nešto treće – niz kataklizmičkih vulkanskih erupcija pogodio je ostrvo. U sledu događaja naprasno bi se, poput džinovskih krtičnjaka, jedan za drugim, uzdizala vulkanska uzvišenja od po nekoliko desetina pa i stotina metara. Fisura je približno pratila osu ostrva. Iz novonastalih vulkana je izbijao pepeo a oko njih se izlivala lava u periodu od 1730. do 1736. godine.

Pojas skamenjene lave u gotovo neizmenjenom obliku i danas prekriva prostranstva u južnom i centralnom delu Lanzarotea. Ostaci vulkana (calderas) su poput ostrva lančano grupisani u ovom nesvakidašnjem bazaltnom moru. U kanarskom narečju se za besplodna polja lave ustalio naziv malpais, što u prevodu znači zla, ukleta zemlja.

Lokalno stanovništo se nakon kataklizme dalo u beg i uputilo trbuhom za kruhom preko okeana. Potomci prvih kolonizatora postaće tako novi kolonizatori Kube i Teksasa. Ipak, kataklizmički efekat erupcije pokazao je vremenom i svoju pozitivnu stranu. U pojasu koji nije bio prekriven lavom, vulkanski pepeo je dodatno pospešio fertilizaciju tla. To je La Geria, dom vulkanske malvazije i neobičnih kružnih vinograda crne boje koji su danas zaštitni znak ovog Kanarskog ostrva. Tradicionalni vinogradi su ukopani ili ograđeni suhozidom u cilju zaštite od jakog vetra.

Ovdašnji vulkanski reljef je dakle neobično mlad, a erozija još uvek nije uspela da u značajnoj meri promeni ovu vanzemaljsku sliku prostora. Većina vulkana je koncentrisana u i oko nacionalnog parka Timanfaya. Kombinacija boja dodatno pojačava prizore: na crno more lave se nadovezuju peskoviti krateri, u januaru presvučeni tufnastim zelenim žbunjem.

Kiša ovde vrlo retko pada. Jedina forma života koja opstaje u beznadežnom ekosistemu polja lave su lišajevi, zahvaljujući vlagi koju sa mora na kopno prenose južni vetrovi. Jugo ili Široko se na Kanarima zovu Los Alisios.

Povratak seljaka u ova prostranstva je bio spor i mučan. Kroz polja lave su probijane staze do samih vulkana. Unutrašnjost kratera se ispostavila kao najpodesnije mesto za primitivnu zemljoradnju i stočarstvo katunskog tipa. Ugašeni vulkan je prirodni vetrobran sa čijeg konusa bi se u središte slivale retke padavine, smicajući dole dragocene sedimente. Spoljne strane bi služile za skromnu ispašu dok bi se njegovo središte koristilo za kultivaciju žitarica uz neizbežnu cisternu za skupljanje kišnice (aljibe).

Sve to je naravno davna prošlost sa današnje tačke gledišta kada turizam na Lanzaroteu predstavlja dominantnu privrednu granu. Broj posetilaca je ovde značajan tokom cele godine.

Fragilna struktura vulkanskih kaldera uživa visoki stepen zaštite te je planinarenje na Lanzaroteu ograničeno i strogo definisano. U samom nacionalnom parku Timanfaya slobodno kretanje nije ni moguće. Oblast zaštite se poslednjih godina proširila i na okolni Parque natural de los Vulcanos dodatno limitirajući mogućnosti za pešačenje.

“El senderismo”, u prevodu planinarenje u centralnoj zoni vulkana se tako svodi na tri glavne staze.

Caldera Blanca.

Šetnja kraterom najvećeg vulkana na ostrvu – Caldera Blanca zasigurno predstavlja najbolje pešačko iskustvo na ostrvu. Staza polazi od uređenog parkinga u blizini sela Tinajo. Nakon neizbežne sekcije kroz nepregledno polje skamenjene lave, prolazi se pored manjeg od dva vulkana (Caldereta) nakon čega sledi brzi uspon do impresivnog kratera Caldera Blanca. Ovaj vulkan je atipično beličaste boje, po čemu je i dobio ime.

Ako se dovoljno porani ili okasni, gore na krateru neće biti mnogo ljudi. Za uspon do najviše tačke i nazad treba odvojiti 3 sata.

Caldera del Cuervo.

Prva septembarska erupcija 1730. godine izrodila je današnji Montaña ili Caldera del Cuervo. Upečatljvo usamljen i fotogeničan, neizbežna je meta posetilaca, te i ovde vredi poraniti. Staza je kratka i obilazi podno vulkana bez mogućnosti izlaska na krušljivo-peskoviti krater.

Obližnje Montaña Negra i Montaña Bermeja (u prevodu “crna i crvena planina”) nude odlične poglede, ali je izlazak i na njih od pre nekoliko godina zvanično zabranjen.

Montaña Diama y Chupaderos.

I konačno, nestvarni crni vinogradi u oblasti La Geria najbolje se daju sagledati sa grbastih uzvišenja Diama odnosno Chupaderos, na samim vratima Timanfaya rezervata. Ovde je kretanje potpuno slobodno dokle god se ne zalazi u privatni posed vinogradara. Ne znam šta je bolje, da li pogled odozdo kroz neobične suhozide, ili doček sunca na grebenu. Bela kubična arhitektura upotpunjuje svojevrsnu sci-fi kulisu.

Ono što je Gaudi za Barselonu, za Lanzarote je Cesar Manrique, slavni lokalni skulptor i arhitekta. Jameos del Agua – opus magnum ovog autora, nesvakidašnji je spoj prirode i umetnosti.

Jameo na guanche jeziku znači otvor nalik na pećinsku prerast, nastao urušavanjem vulkanskog svoda.

Iz prve nisam bio voljan da sledim trag ordinarnog turiste i štikliram atrakcije širom ostrva. Na Lanzarote sam došao zbog vulkana, sve drugo mi je bilo u drugom planu. Poznajući me kakav sam, drugar koji je već bio na Lanzaroteu, mi je jasno skrenuo pažnju da ovde ipak obavezno svratimo…

Kao DJ i zaljubljenik u muziku ostao sam zatečen. Jameos del Agua je pre svega briljantno koncipiran klupski prostor koji budi reminescenciju imaginarnog kluba iz detinjstva sa neizbežnim balearic repertoarom. Ništa slično nigde nisam video.

Timanfaya.

Las Montanas del Fuego – u prevodu Vatrene planine, predstavlja epicentar vulkanskih aktivnosti koje su oblikovale ostrvo u erupcijama 1730-1736. Jedini način da se u ovaj prostor zađe je putem prijave za organizovanu pešačku ture sa vodičem ili kroz prozorsko staklo turističkog autobusa. Timanfaya predstavlja strogo zaštićeni rezervat prirode.

Kako do par dana pred put nismo sa sigurnošći znali da ćemo zaista i otputovati, izostala je moja prijava, ali cenim da bi ona bila u sred dana po ne baš tako sjajnom svetlu. Panoramska vožnja autobusom samo je zagolicala strastvenu želju da se nekada i nekako detaljnije prođe kroz ova prostranstva.