Sinja, golema, nepregledna. Ko Sinjavinu nije prešao peške, ne zna šta su muke teške.

Najprostranija planina Crne Gore a najmanje posećena. Od Kolašina i Mojkovca, sve južno i zapadno od kanjona Tare je Sinjavina. Sa Žabljaka sve na drugu stranu od Durmitora je Sinjajevina – velika zatalasana visoravan, sa nekolicinom travnatih vrhova koji su mahom locirani po njenom obodu.

Ponavljajući šablon travnatih glavica i vrtača u središtu puste Sinjavine predstavlja pejzaž sa snažnim karakterom, jedan beskrajni pašnjak, poslednje utočište crnogorskog izdižara. Samo njen krajnji ćošak oko najvišeg vrha Torna orografski odstupa, sa oštrim stenovitim vrhovima kako smo navikli u kraškom pojasu Dinarida.

Ovo je četvrta poseta Sinjavini ali prva u zelenim junskim tonovima. Prvog dana smo izašli na Jablanov vrh 2203m od katuna Grkovo. Naredno jutro sam popeo Gusar 1907m, istureni vrh Sinjavine prema mojkovačkom delu ove planine. I konačno, iskoristili smo blagodeti novog asfaltnog puta koji kroz dolinu Donje i Gornje Štitarice vodi do duhovnog središta ovog dela Crne Gore – do hodočasne crkve Ružice na Sinjajevini.

Jablanov vrh 2203m.

Najviši vrh Sinjavine u užem smislu, istočni bedem visoravni, koji se nadovezuje na Savine grede iznad Lipovske kotline kod Kolašina. Ka zapadu se otvara pogled ka nepreglednom matriksu poljica i glavica dok je na jugu mikro-masiv Torne i Gradišta. Početna tačka uspona je veštačka akumulacija Grkovo, do koje od 2024. dobacuje solidan makadam od Lipova kroz prevoj Vratlo. Od Grkova (1780m) do Jablanovog vrha (2203m) nema utabane staze ali je pristup sveže markiran. Na vrhu smo se zatekli ciljano kasno, u zlatni sat. Bila je to hrabra akcija uz dečiju pratnju a koja svakako ne bi bila izvodljiva bez dragocene logističke pomoći Predraga Popovića iz Kolašina. Predrag je između ostalog, autor planinarskog vodiča Sinjajevine i jedan od značajnih promotera ove planine.

Gusar 1907m.

Manje poznati vrh na krajnjem jugoistoku Sinjavine sa istoimenim katunom u podnožju. Via normale do Gusara polazi iz doline Štitarice sa severne, mojkovačke strane planine. Ako pak imate terensko vozilo na raspolaganju pristup od katuna Bojića sa kolašinske strane će značajno skratiti vreme i smanjiti visinsku razliku (ponovo hvala Predragu Popoviću!) Pod Gusarom se pruža čitavo polje jaruga i kratera – tipičnih za Sinjajevinu. Snimci iz vazduha u rano jutro dodatno pojačavaju magiju prostora.

Crkva Ružica 1765m.

Ako niste preterani ljubitelj hodanja a hoćete da osetite atmosferu katuna i koliba na Sinjavini, od nedavno asfaltirani put od Mojkovca omogućava da se na kratko dobaci do srca ove planine, do hodočasne crkve Svetog Vasilija, u narodu paznate kao Crkva Ružica.

Što đedovi sagradiše 1894. sinovi zanemariše, a unuci obnoviše 1992. godine.

Vredi prošetati pola sata poviše crkve do travnatog visa (Kabao) iza koga se sinjajevinski svetovi preko stoletnih prašuma naprasno ruše u grotlo kanjona Tare. Ka jugu se otvara sveobuhvatni pogled ka Jablanovom vrhu, Gradištu, Starcu. Cela Sinjajevina je na dlanu.

Deluje nezamislivo da je nekom ne tako davno palo na pamet da ovo bogatstvo pretvori u nekakav artiljerijski poligon. Čovek koji na Sinjavinu nikada kročio nije, se tada usudio da odlučuje o njenoj sudbini. Samo odlučnost i spremnost lokalnog stanovništva koji su se danonoćnim stražama suprotstavili uzurpatoru spasila je planinu i ljude sa stokom od uništenja.

Neprijatelj i dalje vreba. Pod Savinim gredama sam uočio antenu za merenje brzine vetra. Da li će uskoro vetrenjače progutati lepotu Sinjavine i da li će se tome neko suprotstaviti, ostaje da se vidi.

A meni preostaje da je konačno pređem peške, na skijama ili makar na biciklu, od Vratla do Njegovuđe. Ko voli samoću – nema lepše planine.

Vid, Predrag i Nebojša jun 2025. godine