Beleške sa puta: Albanija, 2/5
U zaboravljenom ćošku jugoistočne Albanije, u podnožju planine Tomori, izvire reka Osum.
Ova planinska reka je u dalekoj prošlosti u sporom geološkom ritmu probijala okolni krš i kreirala vertikalne klifove danas visoke i stotinu metara. Krečnjački zidovi vremenom bi propadali nadole, i potom drobljeni planinskim tokom reke, kreirali sedimente. Svedok delovanja ovih sila prirode danas je lako dostupan, 13 kilometara dug, atraktivan rečni kanjon.
Kanjon se može osmotriti sa nekoliko vidikovaca. Levom stranom kanjona prolazi glavni asfaltni put iz Berata. Suprotna strana kanjona je teže dostupna (tucanik). Kanjon zapravo ima dve sekcije, prva je uzvodno, kod sela Zaberžan, a druga, nizvodno, bliže izlazu iz kanjona kod varošice Ćorovode.
Bliže Zaberžanu su plaža i drveni most Ura e Zaberzhanit, to je tačka odakle kajakaši i rafteri kreću u spust niz Osum. Kratka planinarska staza se sa plaže preko mostića uzdiže iznad kanjona.
Simpatična varošica Ćorovode (“ćorava voda?”) se nalazi na suprotnom kraju kanjona. Viši delovi naselja su locirani uz same litice, poput domaćinstva porodice Braćaj koja nudi smeštaj i gastronomsko iskustvo sa terasom uz ivicu kanjona (preporuka).
Najbolje poglede na kanjon reke Osum smo ipak pronašli sa suprotne strane reke sledeći loš kameniti put. Isti je u odsustvu odgovarajućeg vozila moguće i prehodati.
Od Berata do Ćorovode ima 90 minuta vožnje uskim krivudavim putem koji prati plodnu dolinu reke. Osim eskploatacije kamena sa krečnjačkih polica Tomorija, ceo ovaj kraj je pust i slabo naseljen.
Vjosa i Osum su dve najlepše i najčistije reke u Albaniji i geografski su blizu jedna drugoj – ali samo na karti. Od Zaberžana do Permeta nema više od tridesetak kilometara, ali ovaj put “prve kategorije na papiru” se preporučuje samo za prava offroad 4×4 vozila. Albanija je to. Tako smo, u želji da sačuvamo auto, a na preporuku domaćina, do naredne etape našeg proputovanja kroz Albaniju (dolina Vjose), morali da napravimo petosatni detour, opet preko Berata, Fira i Tepelana.
Ovaj zaobilaz dobro oslikava planinski reljef zemlje južnog suseda. Ako izuzmemo primorski pojas, ostatak Albanije zapravo je niz dolina i visokih planina, koje nije lako prevaliti. U tome i leži ključ razumevanja njene istorije opšte izolovanosti, ali i čari putovanja u današnje vreme. Ovde časovnik otkucava sporije i stvari se na sreću nas entuzijasta, znatno sporije menjaju.
I za kraj, meni omiljena etimologija. Novoselo, Zaberžan, Leskovik… – kao i Epiru, čini se da i jug Albanije krasi pozamašan broj toponima slovenskog porekla. Prvo su Rimljani a potom Sloveni u ranom srednjem veku potisnuli ilirska plemena dublje u planine. Iliri su naseljavali celo Balkansko poluostrvo, ali su samo u nepristupačnim planinama Albanije očuvali svoj jezik, kulturu i plemensku socijalnu strukturu. Od X do XII veka Albanija je deo Bugarskog carstva, u XIV veku na kratko pripada i Srpskoj srednjevekovnoj državi do njenog konačnog pada pod Turcima. U svemu tome leže istorijski razlozi zašto veliki broj današnjih toponima u Albaniji zvuče srodno.
Ćorovode, april 2024. godine
Naredna etapa putopisa kroz Albaniju: Dolina Vjose.
NESTVARNA MESTA. 