Sever Albanije, Šeu i Bard, Fuše Runice. Bistri izvor u Runom polju. Jedna od najlepših dolina Prokletija, uredno je ukrašena utvrđenim mitraljeskim gnezdom iz “mirnodopskog vremena” Envera Hodže.
Paranoja ili samo izgovor za diktaturu i vladavinu jednog čoveka? Pre će biti ovo drugo, i na prvom mestu upereno protiv svojih stanovnika koji bi se usudili na bekstvo iz kazamata.
Albanski graničari su nosili ruske uniforme i narodne opanke, priseća se Branko Kotlajić u svojim memoarima, dok ih je 1957. osmatrao sa Popadije dole ka Ljepuši. Kako kaže, izgleda da su se po ovim vrletima lakše kretali u opancima nego u vojničkim čizmama.
Danas, preko granice nesmetano prelaze planinari iz svih krajeva sveta na sve popularnijoj ruti “Vrhova Balkana” od Vusanja ka Tetu. Iznad Runog polja dominira jedan vrh – a ime mu je Harapit.
Njegova skromna visina od 2217 metara nije neka referenca za prokletijske standarde, ali ovaj vrh je poseban. Njegova prominentnost i vizuelna prodornost uzdižu ga do samog vrha lestvice. Golema stenovita gromada neočekivano izranja iz okolnog krša. Posmatran iz daleka deluje nepenjivo. Južna strana Harapita se okomito spušta ka dolini Tet. To je možda i najviši vertikalni zid na Balkanu – visok oko 800 metara.
Staza od Ropojanskog jezera kroz Fuše Runice se izdiže do čuvenog Pećkog prevoja. Pre graničara i planinara, ovuda su, za vreme turske vladavine, prolazili trgovački karavani od Skadra ka Peći, po kojima je prevoj na kraju i dobio ime – Ćafa Pejes (Qafa Pejes). Stara varoš Gusinje je predstavljala usputnu stanicu na ovom putu (“karavan saraj”) i značajno je prosperirala od ovih starih veza, da bi povlačenjem sadašnjih graničnih linija dospela u zapećak ekonomskih dešavanja.
Suprotno krševitom vrhu, lako prohodna staza od Ropojane do Pećkog prevoja pravi je melem za dušu prolazeći kroz očaravajući krajolik. Početak oktobra je, i planina se ukazuje u svom najlepšem izdanju. Fuše Runice je skriveni dragulj u srcu velikog masiva, retko mesto gde srećemo četinare u južnim, stenovitim Prokletijama.
Sa zapadne strane ušuškane doline nižu se zloglasni vrhovi Grbajskog zastana (Fortit, Dževahirit, Vukoces, Lagojve, Škurt…) da bi se na iste nastavili Koprišit, Prožmit i Prošit. Sa druge strane ovog bedema leži Kopriški lednički cirk – tamo smo bili, krajem juna 2018. u prvom susretu sa Prokletijama sa albanske strane planine.
Na drugoj strani su Maja Bojs, Maljisores, Koljajet i na kraju Popluks. Preko visokog prevoja Ćafa Jezerce ispod Maja Bojs može se preći u nestvarnu Dolinu jezera.
Pod Pećkim prevojem, blizu izvora Šeu i Bard (“bistri potok”) još uvek stoji stara karaula – pogodno mesto za zimski bivak ili letnji kamp. Odavde se račvaju i neke stare pastirske veze koje preko visokih prevoja silaze u Keljmend (Ljepuše, Nikč…)
Pravi uspon na Arapit počinje tek od Pećkog prevoja od koga nadalje – staze nema. Okrutni krš pod Harapitom podseća na Trešteni vrh na Maganiku. Prelazi se sa kamena na kamen, skače sa stene na stenu, dobro pazeći da noga ne zaglavi u kakvoj rupi, useku, jami. U literaturi se ovaj ekstreman oblik kraške erozije zove “škraparski sto”. Na visini se dobija izuzetno sporo, dok vreme brzo odmiče. Valja opredeliti dug septembarski dan za Harapit ili još bolje, kampovati kod napuštene karaule. Tek bliže vrhu, teren postaje “konvencionalno” visokogorski. Bliže vrhu otvariće se i grandiozni pogled na dolinu Tet.
Iako leži relativno nisko na svega 800 metara nadmorske visine, Tet je do nedavno predstavljao najzabačenije mesto u Albaniji, do koga nije postojao skoro nikakav put. Izgradnjom asfaltnog puta preko Ćafa Tores i promocijom multi-etapnog planinarskog treka “Peaks of the Balkans” stvari se ovde menjaju zapanjivom brzinom.
Ka jugu se na Harapit nadovezuju vrhovi moćne Radohines grupe, na koje još uvek nisam uspeo da kročim. Ovom prostranstvu se prilazi sa juga od strane planinskog zaleđa Skadra (Boge). To su lako dostupni predeli iz Podgorice, dok je iz Beograda to već logistički kompleksniji poduhvat – u trajnom odsustvu konkurencije u avio-prevozu između dva glavna grada.
Bilo kako bilo, uspon na Harapit sa crnogorske strane je pravi prokletijski klasik. Završetak Ropojanske doline i udaljeni vrh deli dvadesetak živopisnih kilometara sa ukupno 1600 metara akumulirane denivelacije.
A kako to sve izgleda zimi? Dok se u to lično ne uverim, tu je Dimitrijev sveobuhvatni izveštaj…
Kroz dolinu Runice brzo smo došli do uzvišenja gde se nalazi karaula ili bar gde bi trebala da se nalazi. GPS je pokazivao da smo na pravoj lokaciji, ali karaule jednostavno nije bilo…Samo sneg i to mnogo snega. Karaula je bila skroz pod snegom, a to smo shvatili kada smo videli malo parče armature koje je virilo, a iz daljine više ličilo na neku granu. E super, sad moramo i da kopamo, a nismo baš sigurni ni gde je ulaz. Uz malo domišljatosti i uz pomoć lavinskih sondi uspeli smo da “napipamo” gde je otvor ispod snega i iskopali tunel do unutrašnjosti karaule. Inače u pitanju je letnja karaula albanske vojske, napuštena pre mnogo godina. Iznutra je sve potpuno oronulo, ali tu su zidovi i krov, kao nekoliko metara snežne izolacije, nama više od toga i ne treba…
Dimitrije Ostojić – Maja Harapit.
Ljubiša, Đorđe, Nebojša – Vusanje, oktobar 2023. godine
NESTVARNA MESTA. 