Karanfili.

Tog prvog jula 1957. stižemo u Grbaju. Dižemo šatore, gledamo vrhove i tražimo nepronađeni put na Severni vrh. Meštani su škrti u objašnjenjima…

…Karanfil je za nas prošle godine, ne baš iznenada, iznikao. Naš pokušaj da izađemo njegovom najdužom i najlepšom stranom, ostao je bez uspeha…od tada Karanfil se duboko urezao u nas, u svo naše bitisanje, našu volju i podsvest…

Branko Kotlajić – “Život sa planinama”

Karanfili – zaštitni znak Prokletija sa ove naše, crnogorske strane. U očima sa susedne Popadije, preko nestvarne doline Grebaje, nema kome neće raspiriti želju da jednom osvane gore na njemu!

Ovaj impresivan testerasti greben Prokletija, još lepšeg imena, se gotovo neupadljivo izdiže od gusinjske župe do travnate Podgoje, da bi prostirući se dalje ka jugu, bivao sve uži, stenovitiji, suroviji i dramatičniji.

Prvog dana boravka u Grbaji, prošli smo njegovu pristupačniju sekciju od Vezirove brade do Karanfila Ljuljaševića. Od panoramske terase Maja Podgojsa do Malog Karanfila moguće je slediti sam greben, i to sveže razgaženom trasom nedavno održanog Skyrunning evropskog prvenstva u Prokletijama.

Drugog dana smo pratili stope legendarne planinarske družine iz Beograda. Izašli smo na Severni vrh Karanfila, planinarskim putem za kojim su tog 1. jula 1957. godine tragali Branko Kotlajić, Živojin Gradišar, Branko Mitrašinović i Darko Vidanović.

Tada se u Grbaju nije stizalo tako lako i brzo za “samo” šest i po časova. Putovalo se vozom do Peći, a potom se nastavljalo autobusom preko Čakora do Plava i Gusinja. Od Gusinja dalje – planinari su išli peške natovareni šatorima, uz prethodno obezbeđene dozvole za boravak u strogo čuvanoj pograničnoj zoni.

Mnogo toga je danas lakše, ali žar sa kojim odlazimo u planinu je, čini mi se, sličan. Nisu to nove rute i smerovi koji me pokreću, već želja da se dožive i ovekoveče prizori. Prokletije su nenadmašno autentične i relativno nepoznate većini posetilaca iz daleka.

Sa grebena Karanfila se otvara raskošan pogled ka vrhovima sa druge strane, u Albaniji, preko doline Ropojane.

Greben Šćokišta i Maja Bojs dominiraju u prvom planu, dok u pozadini stražari mramorni kralj Dinarida – Maja Jezerce. Severno leži prostrani Bjelič, sa nešto pitomijim travnatim facetama.

Da bismo izbegli suvoparno tabanenje iz doline, Eso nas je podigao do Vezirove livade na značajnih 1650 metara. Otkucava rano popodne, oseća se miris jeseni u planini, a stenoviti vrhovi će ostati još neko vreme u zagrljaju toplog južnog vetra.

Pogledi počinju da se otvaraju već sa travnatog vrha Podgoje (2021m). Pod nama je Ropojana, a plejada moćnih vrhova u Albaniji će nas pratiti do sumraka.

Na umu su mi Branko, Živojin i ekipa iz Radničkog te prelomne 1957. u Prokletijama. Kolika li je bila njihova želja da dohvate ove vrhove kada su ih promatrali sa Karanfila, kao mi sada? Što bi se reklo tako blizu a tako daleko. Bilo je to neko drugo vreme kada se preko granice ni pomisliti nije smelo.

Gledali smo senkom umotanu dolinu Ropojanu i vrhove više nje: Maja Rosit, Šćokištes i Jezerces. Oni su blistali na suncu. U njihovom blještavom sjaju čitali smo pozdrav i poziv…

Branko Kotlajić “Život sa planinama”

Dva meseca nisam bio u planini. Bio je to period neophodnog oporavka nakon hirurške intervencije, a i prosto sam čekao da prođe sva ta omorina i ljudska gužva na putu do i oko planine.

Istinski uživamo dok grebenarimo od Podgoje do Malog Karanfila. Ugao jesenjeg sunca je dragoceni saveznik. Oblaci polako odskaču od plemenitih vrhova, i prepuštaju ih zracima mekanog svetla.

Kulminacija prizora se odigrava na Karanfilu Ljuljaševića (2224m) – nedopustivo zapostavljenom vrhu Prokletija, u senci obližnjeg Očnjaka.

Željni planine, opijeni prizorima, dugo se zadržavamo gore, svesni da će nas u nekom trenutku dohvatiti mrak…

Ipak nekoć silazimo nazad u Grbaju, kroz dno “crvene uvale” – Lugu i Kuq iliti Ljubokuć, i potom mimo Očnjaka, dugom monotonom stazom ka dubokoj dolini. Naravno, kako dolikuje, krenuli smo istog tog dana iz Beograda u svitanje, da bismo drugi deo dana proveli u planini. Spavanje u udobnim drvenim kućicama kod Tuzovića će nadomestiti sav taj slatki umor.

Naredno jutro idemo na Severni vrh Karanfila (2460m). Nema potrebe za urankom, jer želja je da se na vrh ponovo dospe u što pozniji sat, a da opet ostane dovoljno vremena za bezbedan silazak.

Na programu je kultni vrh Prokletija, do kog su davne 1957. Branko Kotlajić i družina, u strastvenom zanosu, istrajali u svom traganju za planinarskim putem na isti.

… Postoji još jedna šansa. Jugoistočna strana Severnog vrha, ona koja pada prema Ropojani, izgleda nam nešto blaža. Idemo ka prevoju koji nazivamo “Krošnjina vrata” i koji deli Oblu čuku od Severnog vrha. Hodamo puni strepnje. Da li će tamo biti planinarskog puta? Jedan po jedan se provlačimo i izlazimo na padinu, oduševljeni smo, prolaz izgleda moguć. Do zalaska sunca ima samo još jedan sat. Da li ići natrag ili još danas izaći na vrh? Osećanja potiskuju razum. Ostavljamo sve stvari na gomilu, te olakšani idemo na vrh. Celom dužinom uspona prinuđeni smo da se služimo rukama. Trava i stena. Idemo naviše i sve više osećamo zanos i sreću. Jedanaest časova napornog hoda, penjanja i spuštanja trebalo nam je do Severnog vrha Karanfila. Sunce je već klonulo zapadu. Bili smo vanredno umorni ali i beskrajno srećni. Daleko ispod nas ostao je planinarski put sa svim lutanjima. pesimizmom i potajnim nadama.

Branko Kotlajić – “Život sa planinama”

Severni vrh iz Grbaje kroz Krošnjin prolaz je, skoro 70 godina kasnije, poslastica za planinare željne izazova: 1400m visinske razlike sabijenih u 6 kilometara uspona. Do Krošnje je sve manje više kondicija, a onda nastupa planinarska spretnost. Najpre sipar, potom kratko penjanje u steni obezbeđeno sajlama. Provlačenjem kroz Krošnjin prolaz otvaraju se mitski pogledi niz strme padine nad Ropojanom. Stepenastim policama, uz ručne hvatove kroz travu i kamen, izlazi se na najpoznatiju prokletijsku terasu sa ove strane masiva.

Branko Kotlajić je nakon svog prvenstvenog uspona 1957. godine nebrojeno puta bio na Severnom vrhu i tamo vodio druge. Poslednji put je to učinio 8. jula 2003. godine u pratnji svojih mlađih kolega iz Radničkog, u svojoj 79. godini života. U svesci koja je svojevremeno stajala na vrhu, ostale su upisane ove reči.

“Zbogom ostaj moj Karanfile, ti ostaješ ovde da čekaš nove naraštaje a ja odoh u dolinu.”

Na vrh smo izašli kako sam i planirao, u ranim popodnevnim satima. Ipak nismo smeli da gore ostajemo previše kasno, kao što smo to učinili prethodnog dana na Karanfilu Ljuljaševića – sivi oblaci su se pojavili niotkuda a Severni vrh je zona smrti u slučaju kiše ili nevremena. Opasnost od udara groma je značajna, dok je klizava kombinacija trave i kamena nad strmim ambisom Ropojane pravi okidač problema.

Dva sata kasnije, kada smo srećom već sišli u dolinu počelo je jako nevreme. Kiše nigde u najavi za taj dan.

Treba poštovati planinu.

Eso, Ljubiša i Nebojša, Grebaje, septembar 2023. godine

Knjigu Branka Kotlajića – “Život sa planinama” u izdanju Planinarskog društva Radnički je moguće naručiti na adresi: https://www.pk-radnicki.rs/izdavastvo/nase-izdavastvo/