Rimski most i meandri Šuice.

Kako ponosno ističu domaćini, reka Šuica je “najkrivudavija reka na svetu”. A da magija bude potpuna, preko njenih vijugavih meandara i dan danas stoji ćuprija od kamena, stara 2000 godina.

Rimski most na Šuici datira iz 1. veka. Iliriju Superior je tada valjalo približiti moru, pa je imperator Tiberije izdao dekret o izgradnji nekoliko puteva u ovom delu carstva. Propretor Dolabela je sproveo plan, i dve nove ceste, baš kao i dve reke, se ukrstiše na ovom mestu, u Šuici.

Mesto Šuica je tako kroz svoju dugu istoriju raskršće puteva (od Kupresa, Tomislavgrada i Livna). Prava je sreća da ratovi i savremene veze nisu naškodili ovom neočekivanom parčetu antike u sred Bosne i Hercegovine.

Meandri reke Šuice su spektakularni sami po sebi – a kameni most je dodatni ukras prostora.

Reklo bi se da su se tok vode i točak istorije ovde na pravi način isprepletali.

Nadam se da će tako i ostati.

Cincar. Livanjski konji.

Neobična je geografija terena ovog dela Bosne i Hercegovine. Prostrana kraška polja duga i po nekoliko desetina kilometara, imaju isti smer prostiranja kao i sam venac Dinarida – paralelno sa Jadranskim morem. Polja su razdvojena planinskim grebenima koji se naglo uzdižu i takođe imaju dinarski smer prostiranja. Tako planina Cincar razdvaja Livanjsko polje na jugu i susedno Glamočko polje na severu.

Cela Hercegovina i dobar deo zapadne Bosne, zapravo su visoravan – polja i gradovi se u proseku nalaze na 700-900m iznad mora, dok obližnji vrhovi dostižu 1900-2000m visine.

Cincar (2006m) je najviša tačka BiH zapadno od Čvrsnice, i ujedno najzapadnija planina Dinarskog pojasa a čiji vrh premašuje 2000m.

Jugozapadna strana Cincara je gola i bezvodna, mesecima ovde tuku bura i jugo. Pod vršnom padinom, a na prosečnoj visini od 1200-1300m prostire se kraški plato Kruzi.

Kruški pašnjaci predstavljaju stanište slobodnih divljih konja. A gradić Livno, je osim po vrhunskom siru, poslednjih godina postao prepoznatljiv upravo po divljim konjima.

U Livnu nas je dočekao Mario Jozić – Maca, veliki zaljubljenik u ova stvorenja. Redovno ih obilazi, i to ne samo leti kada mnogi to čine, već preko cele godine, i po kiši i po mrazu.

Konje nismo morali dugo da tražimo. Prepušteni sami sebi, jedinke svih boja i uzrasta tumaraju Kruzima u nekoliko većih i manjih grupa. Na planini je procvetalo proleće – uz obilje hrane, grla su očekivano fokusirana na ispašu.

Nekropola stećaka – Ravanjska vrata.

Dok most na Šuici skoro dva milenijuma krasi okoliš, gore na Kupreškom platou, još jedna kamena skupina poslednjih 500 godina podjednako prkosi zubu vremena. Pogađate već o čemu se radi, to su tajanstveni stećci, “kameni spavači” iz vremena srednjevekovnog bosanskog kraljevstva.

Nekropola u selu Gornje Ravno je locirana tik uz pravoslavno groblje. I stari grobovi od belog mramora, i ovi skorašnji, crne boje, uskoro će biti jedini svedoci da su ovde nekada živeli ljudi. Jer Gornje Ravno je imalo tu nesreću da bude na liniji razgraničenja tokom poslednjeg rata i gotovo u potpunosti je uništeno. I nakon trideset godina, najveći deo kuća nikada nije obnovljen.

Olujno nevreme u najavi i strašni sivi oblaci dodatno su pojačali utisak sablasnog mesta strašnih događanja.

I kad smo se iz Livna potom uputili dalje ka Grahovu, isti, tužni prizori su nas u stopu pratili. Desetine kilometara pustog prostora u prostranom kraškom polju – bez ljudi. Samo napuštene ruine pored puta i nabujala vegetacija koja ponovo prisvaja doskorašnji ljudski habitat…

Vid i Nebojša, zapadna Bosna, jun 2023. godine