Svaneti სვანეთი.

U starogrčkom mitu, junak Jason sa Argonautima na svojoj lađi Argo, na koncu brojnih pustolovina, dospeva u kraljevinu Kolhidu na istočnoj obali Crnoj mora, i tamo pronalazi Zlatno runo…

U pozadini ove priče je narod koji je nastanjivao planinske oblasti južnog Kavkaza, u današnjoj Gruziji, i koji je od davnina razvio tehnike ispiranja zlata iz tamošnjih planinskih reka, koristeći ovčije kože za separaciju.

Priča o Zlatnom runu je tako priča o večitoj potrazi za rudnim bogatstvima. Planinski narod koji je snabdevao “zlatom bogate Kolhiđane” bili su drevni Svani – a njihova zemlja pod snežnim vrhovima Kavkaza – Svaneti (სვანეთი).

Današnji Svani su potomci jednog od najstarijih gruzijskih, ili preciznije kartvelijanskih plemena. Gruzini sebe ne zovu Gruzijcima – to je ime koje su im nametnuli Rusi. Gruzija se na gruzijskom kaže Sakartvelo (საქართველო) dok su njeni stanovnici Kartvelebi (ქართველები).

To je autohtoni narod sa veoma starim jezikom i pismom o čijem poreklu se malo zna. Transliteracija sa latinskog na gruzijski alfabet nije previše komplikovana i uz malo vežbe i truda moguće je odgonetnuti šta piše. U antička vremena na prostoru Gruzije su postojale dve kraljevine. Na zapadu uz Crno more se nalazila Kolhida (Colchis) dok je na istoku bila Iberija (Iberia) čije je sedište bio današnji glavni grad Gruzije, Tbilisi (Tiflis).

Gruzijci su pravoslavci. Gruzija i Jermenija predstavljaju istočni svetionik hrišćanstva i pravo je čudo kako su kroz vekove odoleli pred otomanskim, tatarskim i persijskim zavojevačima muhamedanske vere. Zlatni vek, aetas aurea, kraljevine Gruzije bio je period od XI-XIII veka. Kao što je kod naših Nemanjića vladarsko ime bilo Stefan, u zlatnom razdoblju Gruzije čak pet vladara su nosili vladarsko ime Đorđe (ili Georgije) – po svecu koji u ovoj zemlji uživa posebno poštovanje. Tako je na zapadu, za kraljevinu između Crnog mora i Kavkaza ostalo prihvaćeno ime Georgia.

Gruzija je čarobna zemlja zapanjućeg biodiverziteta, gde turizam još nije stigao da iskvari ljude. Prijemčiva, jednostavna, sa epohalno dobrom kuhinjom. Planina Kavkaz sa vrhovima koji dosežu čak 5000 metara prirodna je brana koja štiti Gruziju od hladnog vazduha iz Sibira. Topla strujanja sa Mediterana preko Crnog mora pogoduju uzgoju čaja i vinove loze na jugu zemlje. Gruzija je evropska kolevka vina, sa tradicijom dugom nekoliko milenijuma.

Brdoviti sever Gruzije je prekriven nepreglednim šumama i ispresecan uskim rečnim dolinama. Šumski pojas dostiže čak 2500 metara nadmorske visine. Proplanaka i prostranih travnatih goleti na severu Gruzije je manje nego na Balkanu, i svode se na uski visinski pojas između dubokih dolina i večitog snega i leda iznad tri hiljade metara iznad mora.

Gruziju danas muče isti problemi kao i Srbiju. Zemlja je, čini se, zarobljena na vododelnici geo-strateških podela između Rusije i zapada, s tim da je veliki pravoslavni brat silom okupirao 20% njene teritorije. To su nekadašnje sovjetske autonomne oblasti Abhazija i Južna Osetija. Odnos Gruzije i Rusije počiva na relaciji “ljubavi i mržnje” dva nesrazmerna suseda. Sa jedne strane, animozitet prema Rusiji je veliki zbog okupacije dela zemlje i ruske invazije na prijateljsku Ukrajinu, dok je sa druge strane Rusija tradicionalno najveći trgovački partner. Ruski jezik je za većinu Gruzina prozor u svet – engleskim jezikom se u skromnom obimu koriste samo mlađi stanovnici Gruzije. Nerešena teritorijalna pitanja, slabost institucija i upitnost evropskih integracija, zapravo su kao i u slučaju Srbije, dimna zavesa za korupciju velikih razmera koju sprovode partokratske elite.

U planine smo se uputili iz stare prestonice Kutaisi, drugog po veličini grada Gruzije. Put od Kutaisija do planina na severu je dug i naporan, pogotovo kada se dolazi sa zapada, kroz kanjon reke Enguri. Alternativa je novi put preko prevoja Zagari (2600m) i dolinom reke Koruldaši (put je prohodan samo od juna do oktobra).

Logičan plan je zatvoriti ovaj krug, dakle doći sa jedne a vratiti se drugom stranom planine. Putovali smo početkom juna u tročlanom sastavu – društvo su mi pravili Azra i Miro iz Slovenije i vreme nam je išlo na ruku.

Svaneti jun 2025: Kutaisi – Tskaltubo – Martvili – Mazeri – Mestia – Adishi – Ushguli – Zagari – Kutaisi.

Bilo je tu od svega ponešto, baš kako i dolikuje za prvi susret sa zanimljivom planinskom zemljom. Vrata Gruzije smo otškrinuli kroz napuštene sanatorijume iz sovjetskog perioda u banji Tskaltubo. Na putu do visokih planina smo svratili i u jedan stari gruzijski manastir (Martveli). Konačno, pod snežnim vrhovima Kavkaza smo proveli ukupno pet dana, od čega veći deo na nadmorskoj visini iznad 2000m (nakon Mazerija i Mestije prespavali smo i u selima Adiši i Ušguli). Bilo je vremena da se dobaci korak bliže monumentalnim vrhovima ovog dela sveta (Ušba, Škara, Tetnuldi). I konačno, Kutaisi sa živopisnom pijacom, gastronomijom i građevinama zaslužuje da mu putnik posveti jedan ceo dan u povratku.

Administrativni centar oblasti Svaneti je simpatična varošica Mestia (მესტია). Skup nekoliko starih sela se poslednjih decenija delom transformisao u turističko naselje, koje je uprkos lošim putevima i dislociranosti, privlači poklonike kako letnjeg (pešačkog) tako i zimskog (skijaškog) pohođenja planine. Obavezno posetiti Muzej istorije Svanetija sa bogatom kolekcijom ikona i malenu crkvicu Lagami skrivenu u ruralnom delu na obodu naselja, koja datira iz XIII veka.

Iz Mestije polazi i visokogorska pešačka transverzala koja preko sela Adiši stiže i do najvišeg naseljenog mesta u Gruziji – to je selo Ušguli sa velikim brojem “koshki” tornjeva.

“Koshki” toranj je zaštitni znak Svanetija. U svakom zaseoku vidljiv je barem jedan ovakav toranj – isti datiraju još od srednjeg veka. Koshki toranj je neizostavni deo tradicionalne svanetske kuće, specijalno sagrađen za ratne prilike. Predstavljao je važan vid zaštite od nepoželjnih pljačkaša ali i od komšija i susednih klanova u periodu krvne osvete. Toranj je originalno bez prozora – samo sa malim otvorima kroz koje se moglo pucati ili bacati kamenje na protivnika.

Iako geografski veoma udaljeni, upada u oči sličnost Svanetija sa zabačenom oblasti Mani na Peloponezu u Grčkoj. I tamo smo već bili i zatekli smo tornjeve sličnog oblika i gotovo identične namene.

A pre nego što smo iz Mestije dobacili u Ušguli, prespavali smo u još jednom starom svanetskom selu, Adiši.

Smešten na visini od čak 2075m, Adiši (ადიში) nije katun – ljudi sa stokom ovde borave preko cele godine. Zime su očekivano hladne i surove. Neke od starih kuća su napuštene i delom srušene pod teretom snežnih nameta. Vidljivo je i nekoliko većih zadružnih objekata sovjetskog tipa na ulazu u mesto. Ljudi i stoka ovde žive jedni pored drugih i dele istu mahalu.

Pristigli smo naveče, i muški deo populacije zatekli na jednom mestu – očito ispred birtije. Ekipa je delovala prilično pripito.

Prespavali smo kod domaćina u skromnim drvenim sobama, a bez ikakve prethodne najave. A sutradan kad su se oblaci razišli, Adiši se ukazao u svom lepšem izdanju. Pozicija sela, na obodu duboke doline je impresivna.

Selima poput ovog u Gornjem Svanetiju je svanulo od kako je višednevna planinarska transverzala od Mestije do Ušgulija dospela na bucket-liste hajkerskih komuna. Gruzijski Peaks-of-the-Balkans upravo prolazi kroz ovo, do skoro od Boga zaboravljeno selo pod oblacima. Ko ne želi da dođe peške, mora da računa na deset kilometara zahtevnog planinskog puta uz obaveznu upotrebu pravog terenskog vozila.

I konačno, Ušguli (უშგული), poslednja stanica višednevne thru-hike ture kroz Svaneti, a ujedno i pristupna tačka za one koji bi dublje da zavire u snežna prostranstva Velikog Kavkaza. Ušguli čine pet starih srednjevekovnih zaseoka sa fascinantnim svanetskim tornjevima, koja se poslednjih godina ubrzano transformišu u turistička mesta po žabljačkom ili još bolje po gusinjsko-vusanjskom receptu (u prevodu svako zida i dograđuje kako hoće). U Ušguli je nedavno stigao asfaltni put, a tradicionalna zdanja od naslaganog crnog kamena polako ali sigurno gube bitku pred trivijalnim rešenjima savremene gradnje. Zato u Ušguli treba doći što pre, ili još bolje, učiniti to preko zime.

Ušguli je magnet za posetioce upravo zbog svoje bajkovite vizure mističnih tornjeva sa moćnim planinskim vrhovima prekrivenih snegom u pozadini. To je monumentalna i za većinu običnih smrtnika sa svojih 5193 metara nepenjiva Škara (შხარა).

Škara je najviši vrh Gruzije i ujedno granični greben sa Rusijom.

Početak je juna i padine iznad 2500m visine su zavisno od svoje orijentacije i dalje pod snegom. Za ambicioznije planinarske ciljeve isplati se doći u Svaneti u nešto kasnijem terminu a nakon kalendarskog početka leta. Umesto u kraljevstvo snega i leda, uputili smo se na travnati vis Guri (2960m) iznad Ušgulija. 900m visinski dele vršni greben i selo u podnožju, sa koga se, kada oblaci to dozvole, otvaraju pogledi ka moćnom zidu prekoputa, isprecanom brojnim glečerima.

Za pogled izbliza na glečere smo se narednog dana uputili dobro utabanom stazom u prostrani cirk Škare. Početak juna je bio preuranjen termin da se dobaci do obližnjeg planinskog jezera ali smo prišli izvorištu moćne planinske reke Enguri, najznačajnijeg vodenog toka zapadne Gruzije, kroz čiji kanjon smo prošli putujući od Kutaisija do Mestije. Hidrocentrala na Enguriju pored koje smo tada prošli, proizvodi struju za pola Gruzije.

Povratak u Kutaisi je usledio preko spektakularnog Zagari prevoja u čijoj blizini se nalazi atraktivan vidikovac sa crkvicom. Ako ne volite mnogo da hodate, ovo je sigurno jedan od lakših načina da se nađete na visini od 2700 metara usred Kavkaza!

Za prateći urbani program i bliže kulturološko upoznavanje Gruzije u odlasku i dolasku iz planine, poslužio je grad Kutaisi (u koji smo sleteli direktnim letom iz Budimpešte), kao i obližnji gradić Tskaltubo.

Tskaltubo je poznato banjsko lečilište koje je svoje najslavnije dane proživelo za vreme Sovjetskog saveza. Nekada prestižni sanatorijumi (“Medea”, “Imereti”, “Metalurg”) od kojih neki datiraju još iz doba Staljina (a koje su između ostalog gradili nemački ratni zarobljenici) su nakon raspada SSSR-a i promene društvenog sistema početkom devedesetih doživeli sunovrat i krah.

Dok se čeka nesigurna obnova i restauracija, Tskaltubo je u dobroj meri i dalje grad duhova i destinacija za poklonike urbex iliti “urban exploration” turizma.

I konačno poslednji dan je bio rezervisan za šarmantni Kutaisi. Obnovljena katedrala Bagrati koja datira još iz perioda zlatnog veka Gruzije ponosno dominira slikom grada. Druga važna duhovna tačka Kutaisija – manastir Gelati je u trenutku posete bio nažalost bio zatvoren zbog renoviranja (jun 2025).

Gruzijska kuhinja i vina su izvrsni, a Kutaisi je pravo mesto za gastronomski doživljaj uz pristupačne cene, znatno ispod naših beogradskih. Dan valja početi na zelenom bazaru pod lučnim svodom sovjetskog zdanja. Gruzijsko voće i povrće dolaze iz prve ruke, dok je meso izuzetnog kvaliteta. Životinje se slobodno kreću naokolo svuda kuda smo prošli u prethodnih sedam dana.

Sakartvelo – kulturološki i verski bliska nam Gruzija da sam ponekad pomislio kako sam negde u istočnoj Srbiji. Čak i tradicionalna arhitektura nalikuje balkanskom stilu gradnje. Gruzijski jezik zbog oštrih suglasnika na momente nekad zvuči kao hebrejski, nekad kao persijski, a ponajmanje turski. Jug Gruzije klimatski odudara od šumovitog planinskog severa. A tu je i istočni Kavkaz, oblast Kazbeg do koje se puno lakše stiže iz glavnog grada Tbilisija. Plan naredne posete je već spreman, ostaje samo da se ugrabi prekopotrebno vreme. U planine Gruzije se ne može tek tako skoknuti na par dana, a bitno je i da vreme posluži, pogotovo zimi, kada je Gruzija sa skijama u prtljagu, još atraktivnija!

Azra, Miro, Nebojša – jun 2025. godine (u pauzi pumpanja).

Preporuke:

Kutaisi:: Kebaberia Bikentia – iskonska gradska institucija sa stogodišnjim stažom, večera: Maisis Ezo, hotel Bina N28.

Mestia:: B&B Shampriani guesthouse, ručak / večera Lushnu Qor, cafe Laila.