Madeira.

U osvit ere otkrića, pod patronatom princa Henrika, portugalski moreplovac Zarko (Joao Gonçalves Zarco), se 1418. godine nošen vetrovima iskrcao na ostrvo Porto Santo u Atlantskom okeanu. Godinu dana kasnije Zarko otkriva i južnije, veće ostrvo u istom arhipelagu. Novootkriveno ostrvo je bilo pokriveno gustom šumom. Tako je, umesto po nekom svecu, kako je to tada bilo uobičajno, ipak ponelo kolokvijalni naziv “Ostrvo drveća” iliti Ilha de Madeira.

Plansko naseljavanje ostrva usledilo je već u narednoj deceniji kada su osnovane prve kolonije Funšao (Funchal) i Kamara de Loboš (Camara de Lobos). I od tada stvari na ovom izolovanom mestu, osim povremene gladi ili prirodne katastrofe, idu samo uzlaznom putanjom. Madeira nije menjala gospodare, locirana daleko i ušuškana u toplu suptropsku klimu okeana, Madeira je lišena turbulentnih dešavanja na starom kontinentu. Ona je povremeno utočište za begunce od kuge i rata. Sa velikim otkrićima novih zemalja postaje važno čvorište trgovačkih ruta između tri kontinenta.

Plodno zemljište i obilje vode a koje su stanovnici veštom izgradnjom irigacionih kanala, čuvenih levadas (čita se “lvadaš”) rasporedili svuda gde treba, omogućilo je brz razvoj poljoprivrednih kultura. Žitarice će u XVIII veku biti zamenjene unosnijom šećernom trskom uz prateću proizvodnju ruma i vina. Madeira je malo ostrvo, tako da usled prenaseljenosti i povremene oskudice i sama postaje generator daljih migracija. Maderani su u XVIII veku kolonizatori ostrva Ilha de Santa Catarina na jugu Brazila – to je danas istoimena savezna država Santa Katarina i njen glavni grad Florianopolis koji i dalje neguje jaku portugalsku tradiciju.

Ostrvo je vulkanskog porekla, ono je zapravo samo nepotopljeni vrh velikog podvodnog stratovulkana Tore. Daleko od kontinenta, čak 700km vazdušne linije od južnog Maroka, uronjena u “toplotni izmenjivač” Atlantika, temperature su ujednačene tokom cele godine, bez ekstremnih kalendarskih odstupanja. Zajedno sa Azorima, Kanarima i Zelenortskim ostrvima pripada arhipelagu pod zbirnim nazivom Makaronezija.

Dramatična geografija terena, bujna vegetacija i blaga klima danas privlače posetioce tokom cele godine. Najviši vrhovi ostrva dosežu visinu od zavidnih 1850m iznad mora. Temperaturne dilatacije dana i noći u odnosu na izotermu okeana snažno doprinose lokalnom ciklusu kruženja vode i razvoju lokalne oblačnosti, pogotovo u svitanje.

To je taj instagramični momenat sa vrhova Pico Ruivo i Pico Arieiro koji je ovom ostrvu dodelio kultni status u pešačkim komunama. Niz ogoljene litice u bojama vatre i cimeta, nadovezuju se kolosalne doline uz koje neretko nadiru oblaci.

Dramatične scene se odigravaju skoro svakog jutra u planinama u unutrašnjosti ostrva, razlog više da se osvane visoko. Vremenska zona se iz političkih razloga slaže sa kontinentalnim Portugalom iako ostrvo leži istočnije. Posledično, u toku zimskih meseci, sunce se pojavljuje tek u 8 sati ujutru po lokalnom vremenu! Leti je naravno drugačije, a tada je i tačka rose koja određuje visinu jutarnjeg oblaka na većoj visini, te će vrhovi često i sami biti u magli.

Južna strana Madeire je pitomija od severne. Sunce ovde jače sija. Čak i tokom zime ga ima u izobilju i čovek ima potrebu da se sklanja u hlad.

Na severnoj obali dominiraju litice koje se obrušavaju u okean, zima je ovde mračna, a prostora za život je manje. Zemlja se morala otimati od brda o čemu svedoče kaskadne terase za uzgajanje slatkog krompira i drugog povrća.

Konačno, na krajnjem istoku, ostrvo se sužava u rt koji klimatski i orografski u potpunosti odudara od ostatka ostrva.

Rt Ponta de Sao Lorenco nazvan je po karaveli moreplovca i “deškubridora” Zarka koji se upravo ovde i iskrcao na nenasaljeno ostrvo davne 1419. godine.

Na ovom izrazito uskom pojasu kopna, koje se u poput zmajevog repa prkosno useca u okean, odlučujući faktor klime je vetar. Vazduh je prepun rastvorene soli, a zemlja je suva. To je jedini deo Madeire koji u leto neće biti saturisano zelen, već žut, spaljen i suv. U ostatku godine, Ponta de Sao Lorenco priziva duhove jedne Irske, Škotke i Velsa.

Sve atrakcije su zahvaljujući neverovatnoj mreži puteva i tunela na Madeiri, nadohvat ruke. Moguće je skoknuti na vrh ostrva, sačekati izlazak sunca i opušteno se vratiti na hotelski doručak u centru Funšala. Postoji mnoštvo pešačkih staza na ostrvu koje prate stare levade ali nijedna po atraktivnosti ne prilazi dvema najpopularnijima.

To je na prvom mestu kružna staza između najviših vrhova (PR1 Pico Arieiro – Pico Ruivo) i gore opisana Ponta de Sao Lorenco (PR8).

PR1 je zbog požara koji su izazvali turisti krajem leta 2024. godine, i dalje u svom središnjem delu zatvorena za posetioce (stanje stvari januar 2025. godine). Ipak, može se prići njenom najatraktivnijem delu u produžetku vrha Pico Arieiro – a do koga se u nebrojenim serpentinama iz glavnog grada komforno stiže autom. To su čuvene “stepenice do raja” – obavezna kulisa za poziranje za svakog posetioca Madeire. Mi smo se ovde pojavili u praskozorje i dok je većina ljudi čekala sunce na samom vrhu, nekako smo se uputili odmah niz stazu i uspeli da zgrabimo nestvarnu scenografiju i okolne prizore samo za sebe. Jer na svim ovim mestima će preko celog dana boraviti pozamašan broj ljudi. Preporuka je birati kontra-tajming, doći veoma rano po mraku, ili veoma kasno, u sumrak.

Na Pico Ruivo sam otišao naredno jutro. Od parkinga do vrha ima sat vremena hoda popločanom i posle utabanom stazom sa oko 300m visinske razlike što je sasvim dovoljno da odvrati većinu turista. U svitanje nas je gore bilo tek nekolicina.

Za dopunu planinarskog programa tu je staro jezgro glavnog grada Funšal, koji prkosi gravitaciji sa svojim četvrtima rasutim po okolnim brdima koje podsećaju na Santa Terezu u Riju. U u gradu obavezno posetiti riblju pijacu – Mercado do Peixe, kao i impozantnu botaničku baštu Jardim Botanico do koje vode čak dve atraktivne žičare (teleferico). Lokalna klima omogućava da ovde uspeva gotovo sve iz suptropske zone Južne Amerike, Azije i Afrike.

Madeira je pre dolaska Portugalaca bila pusto ostrvo bez starosedelaca. Prvobitne samonikle šume koje su dominirale pejzažem će kroz vekove postepeno iščezavati pred naletom unosnih agrikultura. Pet vekova kasnije, endemska vrsta lovora koji je prekrivao čitavo ostrvo (“laurasilva”) je sveden na visoki plato u istočnom delu ostrva – Paul da Serra. Ovo drveće raste veoma sporo, sporije od erozije okolnog zemljišta, te se usred atmosferskih i drugih uticaja istom i prilagođava oblikom svojih grana. Relikt tog viševekovnog naleganja je neobična “veštičija šuma” na proplancima Fanal.

Gde još otići? Najstarija naseobina na ostrvu Camara de Lobos je u međuvremenu u potpunosti srasla sa aglomeracijom glavnog grada. Ipak, uz suvi dok šarolikih ribarskih čamaca i mesnu crkvu zatekli smo penzionere kako igraju karte.

Na severnoj strani ostrva turisti svi od reda posećuju prirodne bazene u selu Seixal (“Pisinaš naturaiš du Seišao”) a par kilometara dalje tu je i velika šuplja hrid Ribeira da Janela (prozor se na portugalskom kaže “žanela”).

Obavezno ostati barem jedan dan u samom Funšalu. Recimo, na plaži pored tvrđave Sao Tiago. Kupanje je moguće tokom cele godine (temperatura vode u januaru je 19 C). Sa plaže se udobno žičarom može skoknuti do Botaničke bašte nebu pod oblake.

Zona Velha u Funšalu me nije preterano impresionirala. Nešto poput Skadarlije sa gusto načičkanim restoranima za turiste. Samo centar grada, tojest gradsko jezgro je autentičnije. Pauza za ručak tokom radnog dana je pravi trenutak za šetnju centrom, turisti su se uveliko razbežali po ostrvu, u restoranima i kafićima dominira lokalna ekipa činovnika i prodavaca. I da, portugalska kuhinja je izvrsna; Školjke, tuna, bakalar i juneći obrazi.

U modernoj eri jeftinih letova i kruzera, Madeira živi i diše Turizam. U odsustvu kopnenih ruta i trajekta, broj onih koji posećuju je i dalje nekoliko puta manji u odnosu na broj onih koji ovde žive. Zahvaljujući promišljenim strategijama, na Madeiri dominira duh aktivnog turizma okrenutog prirodi i pešačenju. Održivi razvoj u punom smislu te reči. Madeira je odličan pokazni primer za jednu Boku Kotorsku kako treba planirati stvari i kojoj publici se vredi obraćati.

Jelena i Nebojša, januar 2025. godine.