Đirokastra / Gjirokaster.

^{Beleške sa puta, Albanija 4/5}

Bio je to čudan grad, koji kao da je iznenada jedne zimske iznikao u dolini, kao kakvo praistorijsko biće, i viseći teškom mukom se održavao na obroncima brda. Sve u ovom gradu je bilo staro i napravljeno od kamena, od njegovih ulica i česmi do krovova njegovih drvenih kuća pokrivenih sivim kamenim pločama nalik na divovske ljuske. Teško je bilo verovati da je pod tim čvrstim oklopom, živelo i obnavljalo se meko tkivo života.

Ismailj Kadare “Hronika U Kamenu”

Đirokastra, Gjirokaster ili Argirokastro – od grčkog “argiro” u prevodu srebro. Đirokastra je uz Berat, najlepši i najočuvaniji grad Albanije, sa nestvarnom topologijom gradskih mahala po okolnim brdima.

Gradovi kao takvi nisu moj primarni fokus, ali Đirokastra je izuzetak u svakom pogledu. Tkivo grada je kroz vekove potpuno sraslo sa okolnim, planinskim reljefom. Niko ga nije bolje opisao od njegovog slavnog stanovnika, Kadarea.

Svakom putniku koji ga prvi put vidi, ovaj grad je budio želju da ga sa nečim uporedi, ali čim bi putnik upao u tu klopku, grad bi odbacivao svako poređenje jer je to bio grad koji ni na šta nije ličio. Zapravo, izgledao je kao nijedan drugi. Nije dozvoljavao poređenja, kao što nije davao kiši, gradu i dugama ili višebojnim zastavama da se duže vreme zadrže na njegovim krovovima, jer sve to je bilo prolazno i nestvarno, baš kao što je i grad ostajao usidren u svoju čvrstu materiju postojanja.

Bio je to nakošen grad, postavljen pod oštrijim uglom nego bilo koji drugi grad na zemlji, i odbijao je zakone arhitekture i urbanog planiranja. Vrh jedne kuće bi upadao u temelje sledeće, i sigurno je to bilo jedino mesto na svetu gde ako bi se okliznuo i pao na ulici, verovatno bi sleteo na krov nečije kuće – pijancima prilično poznat scenario.

Ismailj Kadare “Hronika U Kamenu”

Na samo pola sata peške od gradskog jezgra, kamene kuće i sokaci koji prkose gravitaciji, se neprimetno nadovezuju na planinski greben i klisuru.

Istorijska zdanja, skladna arhitektura i krovovi od kamenih ploča, kao zaštitni znak Đirokastre, samo su upotpunili jednu širu sliku planinskog pejzaža Pindskih planina. Sličan spoj istorije i prirode sam video samo u susednom Zagoriju, ali da ne protivrečim najvećem piscu sa ovih prostora, Đirokastra se ne da upoređivati, jer to je živ grad, i centar čitave oblasti.

Golema tvrđava sa sahat kulom iz vremena Ali-paše stražari nad ovim kao polip razuđenim organizmom.

Ovde je odvajkada moralo stajati utvrđenje na brdu – reč “κάστρο” od rimskog “castrum” znači upravo to – vojni logor.

Kako to kaže Robert D. Kaplan u svom eseju “Adriatic – Concert of Civilizations”, Albanija je seizmograf geopolitičkih pomeranja na Balkanu u poslednjih hiljadu godina. Đirokastra se, čini mi se, svaki put nalazila u epicentru tih previranja. Nema ko ovde nije prošao i ostavio traga vekovima unazad. Kada se crkva, šizmom pape i patrijarha 1054. godine podelila na istočnu i zapadnu, linija te podele presekla je Albaniju. U XV veku su došli Turci Osmanlije. Tri veka kasnije, Ali-Paša “Janjinski” ili “Tepelanski” suvereno vlada prostorom Epira, južne Albanije i zapadne Makedonije, de facto potpuno nezavisan od carigradskog sultana. Za period njegove vladavine vezuje se ekonomski procvat grada, kao i harmoničan suživot hrišćana i muslimana. Bogate trgovačke kuće po brdima koje danas kao lepeza uokviruju gradsko jezgro, potiču upravo iz tog perioda. Ali-pašin legat je značajan na prostoru celog albanskog juga, budući da je on bio etnički Albanac, rođen u mestu Tepelane.

1912. kada Srbi ulaze u Skadar, Grci ulaze u Đirokastru i proglašavaju republiku Severni Epir (“Epiros Noreio”) koja je trajala samo godinu dana. Velike sile su odlučile drugačije, i ishod je poznat, 1913. nastala je kraljevina, kasnije republika Albanija, manje više u današnjim granicama.

Drugi svetski rat je i ovde očekivano komplikovan, Đirokastru osvajaju pa napuštaju Italijani, da bi nakon kapitulacije Italije, kaldrmom stare čaršije marširali čas Nemci, čas Grci čas albanski partizani – njihov vođa, a ispostaviće se ključna ličnost Albanije druge polovine XX veka, Enver Hodža takođe je iz Đirokastre.

Mnoga zdanja na Starom bazaru, središtu starog grada, nekada su bila deo kožarske manufakture – plod decenijskog vrednog rada porodice etničkih Grka, Papavangeli. Komunisti Envera Hodže su bili veoma surovi kada su preuzimali vlast i vršili sveopštu otimačinu pod parolama proletarijata. Niko od potomaka porodice Paravangeli nije uspeo da preživi ovaj surovi lov na ljudske glave zaslužnih građana, nosioca predratnog privrednog napretka.

I konačno ljudi čine mesto a ne njegova zdanja u kamenu ma koliko ona bila stara i živopisna. Stari bazar jeste sređen, i doteran po meri posetilaca iz Evrope, ali tu još uvek ima duha i prostora za starog zanatliju, lokalnu birtiju, ili dečiju partiju fudbala.

Za smeštaj u Đirokastri obavezno izabrati neki od konaka po brdima iznad grada. Biće tu i lutanja da se pronađe lokacija u dolaznom danu. Mi smo pristigli umorni, kasno uveče i taj zadatak sam sa zadovoljstvom prepustio lokalnom taksisti. Čak i on nije bio siguran kuda da vozi da bi se kroz lavirint uskih kamenih ulica uspeo do pansiona Salarija – otomanskom zdanju starom 130 godina sa kog puca pogled na tvrđavu i čaršiju pod njom.

Prepodne muzej, tvrđava i džamija poslepodne pitko planinarenje do Ali-pašinog mosta. Planina nas je dočekala u punom cvatu i koloritu jerusalimske žalfije.

S planine ogladneli, nazad u grad na punjeni patlidžan, ćufte u paradajz sosu i zapečeni ovčiji sir, uz pivo iz jednog drugog grada na jugu, u zidarskom formatu, sa retro nalepnicom.

Pun zalogaj Albanije u jednom jedinom danu – Đirokastra je to. Grad u kamenu koji prkosi vremenu. Samo da kazaljke na sahat kuli nastave da stoje u mestu.

Đirokastra, april 2024. godine

Poslednja etapa putopisa kroz Albaniju: Skriveni dragulji jonske obale – Dermi, Vuno i Ćeparo.