Tu, u rascvetaloj dolini, punoj sunca, mirisa i blagog povetarca, stajali smo kao omađijani i gledali visoko u nebo. A njega je bilo malo, jer su uobičajeni nebeski prostor zaklanjali sivi i kameni vrhovi.
Branko Kotlajić i Radonja Šekularac “Grbaja”
Čudesna lednička dolina Grbaja ili kako meštani kažu Grebaje, danas u celosti pripada Crnoj Gori. Njena istočna strana (Karanfili) je izrazito krečnjačka, surova, i teško pristupačna. Zapadna strana (Volušnica) je pitoma i gostoljubiva, ovde je i geološki sastav drugačiji jer tu preovlađuju vulkanske, metamorfne stene dok se voda zadržava na površini.
Po dubini doline otvaraju se tri livade okružene bukovom šumom. U samom dnu, iznad poslednje livade, uzdiže se još jedan zid od planine – to je severna strana centralno pozicioniranog vrha Maja Vajušit (2110m) koji poput svetionika stražari nad ovom dolinom.
Tačno po grebenu ovog vrha prolazi granična linija dok njegova pozicija garantuje spektakularne vidike, pravo u grotlo surovih vrhova grbajskog Zastana u Albaniji.
Rasprostranjeno ime vrha, Vajušit ili Vojušit, unosi blagu zabunu, jer za susedni vrh, sa crnogorske strane znan kao greben Talijanke i Popadije, stanovnici sa druge strane brda u Albaniji, imaju gotovo isto ime, Maja Vajušes.
Livada koja razdvaja ova dva vrha takođe nosi ime Vajuša (ili Vojuša). Neobično je da dva susedna, a ipak odvojena vrha nose isti naziv, što unosi sumnju da su kartografi Vojno-geografskog instituta tu nešto permutovali. Prema rečima Ahmeta Rekovića iz Plava, lokalni albanski pastiri su Vajušit kolokvijalno zvali Maja Edhave, u prevodu “jagnjeći vrh”. Vajušit je travnati vrh okružen strmim policama, te bi ga pastiri koristili da na njega izdižu jagnjad, slično kao na Fortitu preko puta.
Kad se u Prokletijama spomenu toponimi, dolazi se na vrlo klizav teren. Istorijski podaci iz albanskih izvora praktično ne postoje u pisanom obliku. Turbulentna istorija, nacionalno i verski heterogeno stanovništvo, migraciona kretanja, i naposletku tvrda granica koja je ispraznila planinu u pogledu stada i stočara, su priču o prokletijskim toponima pretvorili u prostor za mnoga različita tumačenja, vrlo često nacionalno motivisana. A suštinski su imena vrhova ovde najmanje bitna. Ono što prvo treba da naučimo o Prokletijama je koliko smo zapravo mali kao ljudska vrsta u celini, spram sila prirode koje su ove predele oblikovale.
Pronaću put do vrha Vajušita nije jednostavno. Patrolna graničarska staza je samo delimično vidljiva i to u donjem delu uspona. Početak staze u šumi pri kraju druge livade nije uočljiv. U jednom delu uspona nailazi se na odron. Staza se nakon sipara ponovo pojavljuje, i vodi na livadu Vajuša (1600m). Negde u visokoj travi nalazi se i granični kamen. Veći deo livade već je Albanija. Sve do ranih dvehiljaditih, dalje kroz livadu se nije smelo.
Vajuša je doslovno uklještena između strmih padina dva susedna vrha. Leva strana njenog uskog i dubokog cirka su padine Vajušita, desna strana je Vajušes odnosno Popadija i Talijanka.
Dalje ka Vajušitu, nema više metra utabane staze, teren je prožet škrapama i vrtačama, ali generalno prohodan, sve dok se ne dođe do strmih polica. Dobijanjem na visini otvaraju se pogledi ka Keljmendu, Cijevni, Komovima i Kučima a uskoro i ka Plavskom jezeru na severu.
Kritično mesto je zapravo samo jedno na ovom usponu, ali sasvim dovoljno da grupu planinara dovede u nepriliku ako u društvu nije neko ko je ovde već bio. Zbog strmog terena, gpx zapis prethodnika neće biti od velike pomoći. Ovo nisu Alpi, ne treba zaboraviti da ste na teritoriji Albanije a koja nema svoju gorsku službu spašavanja. Stoga, za vrhove na koje se ređe ide poput ovog, angažujte lokalnog vodiča. Usput ćete nešto čuti i naučiti o planini i njenim stanovnicima u dolini! Na ovaj vrh se ide samo ako prethodnih dana nije bilo kiše.
Maja Vajušit (2110m) je pravi “sweet spot” ovog dela Prokletija i pruža nestvaran uvid u mistikom obojeno najzabačenije visoko dvorište severa Albanije – Grbajski Zastan.
Sa druge strane udoline niže se plejada teško savladivih kamenih divova koji se skupa na jednom mestu najlepše vide upravo sa Vajušita. Red je nabrojati ih i ovde, po ko zna koji put: Fortit, Dževahirit, Vukoces, Lagojve, Škurt.
Stan je stara slovenska, ali istovremeno i albanska reč za katun. Zastan bi mogla da bude ispaša u gornjem pojasu planine pod samim vrhovima, “iza katuna”. Pored grbajskog postoji i ropojanski Zastan, sa istoimenom karaulom iz doba SFRJ, polazna tačka uspona za Rosit i Jezerce.
Završetak samog grebena Vajušita je podjednako impresivni Maja Zastanit.
Prokletije još jednom plene netaknutom divljinom a dolina Grbaje se i iz ove perspektive ukazuje kao prirodni dragulj Balkana. Nažalost, prizori koje smo zatekli na ulazu u ovu dolinu su potpuno suprotni od doživljenog iz srca masiva.
Novi objekti niču sa suprotne strane kapije Nacionalnog parka na mestima gde bi gradnja trebalo da bude strogo zabranjena. Pod plaštom drvenih eko-katuna nižu se zgusnuti betonski temelji. Zaštitni znak Grbaje, čuveni pogled ka vrhovima Očnjaka i Karanfila sa livade pored planinarskog doma “Radnički”, već je nestao.
Prizori planinarskih tabora iz prošlog veka na fotografijama i retkim filmskim zapisima poput kultne emisije “Karavan” iz 1967. godine, ostaće nemi svedoci kako je ova dolina nekad izgledala. Njeno otkrivanje naime, nije se desilo sa društvenim mrežama.
GPX track samo za ilustraciju (angažujte lokalnog vodiča!)
Eso, Đorđe, Ljubiša, Nebojša, oktobar 2023. godine
NESTVARNA MESTA. 