Fotografije Igor Đorđević, Nebojša Atanacković i Goran Stamenković.

^{Poganovo, maj 2019/2020.}

Klisura reke Jerme se nalazi na jugoistoku Srbije, između krečnjačkih zidova Greben planine i Vlaške planine. Jerma izvire u blizini Vlasinskog jezera u Srbiji, da bi kao Erma tekla kroz susednu Bugarsku, gde gradi svoju prvu klisuru – Trnovsko ždrelo. Na svom 72km dugom toku Jerma se još jednom se vraća u Srbiju. Nakon živopisnog prolaska kroz Vlaško ždrelo, Jerma se uliva u Nišavu kod sela Sukovo, blizu Dimitrovgrada.

Jerma je posebna i vanvremenska. Ovde je sve do 1919. bila Bugarska. Nakon pripajanja Srbiji, a do probijanja usko-kolosečne pruge kroz klisuru, cela oblast je bila odsečena od ostatka zemlje. I dan danas, iako na samo dvadesetak minuta vožnje od Pirota i Dimitrovgrada, Jerma pleni osećajem izolovanosti i dislociranosti.

Ovo je jedan od najpasivnijih krajeva Srbije čiji broj stanovnika je u rapidnom opadanju. Prugu i Ćiru je davnih dana zamenio asfaltni put, koji je samo ubrzao odliv ruralnog stanovništva u gradove.

Jermu osim netaknute prirode klisure i okolnih planina, krase i neiskvarene ambijentalne celine starih sela. Većina njih, a pogotovo ona teže dostupna, poput sela Selište podno same Vlaške planine, se nalaze u poslednjoj fazi izumiranja.

Kao i na Staroj planini, i ovde zatičemo autentični balkanski tip kuća. I dok je u drugim nešto razvijenijim krajevima Srbije, gotovo nestalo starina u seoskom pejzažu, jugoistok Srbije u tome ne oskudeva. Zaista je paradoksalno je da mesta sa očuvanim nasleđem doživljavaju ovakvu tužnu sudbinu. Veliki broj kuća, škola i starih ambara su zarasli i napušteni, i pitanje je dana kada će postati obične ruine.

Sa stanovnicima ovih “naselja duhova” situacija je još tužnija. Ne tako davno, mahale su vrvele od života, priseća se starica Mira slika iz svog detinjstva, pedesetih godina prošlog veka.

Danas je ovde jedva nekolicina veoma starih ljudi.

Kao što Goran reče, čovek se oseća nekako poražen posle razgovora sa ovim ljudima, i nakon boravka na ovakvom mestu.

A Selište je, gle ironije, smešteno na lokaciji na kojoj bi mu pozavideli mnogi: iznad samog kanjona, između dve planine sa pogledom na hiljadu metara visoke litice Greben planine. Da je Selište u Južnom Tirolu, tražila bi se karta više za ovaj panoramski pogled.

Ali nije. Tu je gde jeste i u državi kakva jeste.

Dah promene donose povratnici i mladi aktivisti – istinski zaljubljenici u prirodu i u svoj zavičaj.

U Poganovu, u dolini, Dušan Jovanović je odlučio da poslove u gradu prepusti mlađim generacijama i vratio se u rodni kraj, gde je renovirao staro seosko domaćinstvo iz XIX veka, pri čemu se trudio se da sačuva svaki arhitektonski detalj.

Kako sam kaže, kuća i ceo ansambl zgrada oko nje je potpuno autentičan primerak samoniklog balkanskog načina gradnje, građen po modelu ondašnjeg čorbadzijskog doma. Ime je dobila po šopki – specifičnoj ćeramidi ili crepu, pravljenoj u crepani u samom Poganovu, po kojoj je u to vreme, selo bilo nadaleko poznato.

Poganovo u prošlosti nije bilo oslonjeno samo na stočarstvo i zemljoradnju kao ostala sela. Ovde su živeli trgovci i zanatlije.

Vlaško ždrelo – Ravni Kamik.

Kada se odlučite da posetite ovaj krajolik iznenadiće vas mreža uredno markiranih i obeleženih staza sa info-tabalama. Turizmolog Jelena Đorđević je najzaslužnija za ove pozitivne promene i pozocioniranje Jerme kao outdoor destinacije.

Igor Đorđević je fotograf iz Pirota, a upravo rad na “Jerma Outdoor” festivalu trajno je spojio ovo dvoje mladih ljudi.

Za razliku od susedne i “pregoleme” Stare planine, čije riznica atrakcija je razuđena i raštrkana, Jerma je kompaktna i kao stvorena za porodični beg iz velikog grada u zaboravljeni kutak Srbije i Balkana.

Imao sam čast i zadovoljstvo da provedem upravo takav jedan dan sa mladom porodicom Đorđević. U pratnji dece uzrasta 3 godine, prošetali smo kroz staro selo Vlasi na samom ulazu u Jermu i potom produžili ka uzvišenju Ravni Kamik iznad sela.

Kao i Poganovo, selo Vlasi i dalje odiše životom – i ovde je u međuvremenu otvoren prvi pansion za goste – Golemi Kamik.

Nakon prolaska kroz seosku mahalu, utabana staza hvata šumu i nakon pola sata (u dečijem ritmu nešto i duže) stiže se na stenovit vis – to je Ravni Kamik. Otvoriće se se bočna perspektiva ka Vlaškom ždrelu i njegovoj dominantnoj istočnoj steni a koja nosi naziv Mumulj. U pozadini je Greben planina.

Kamik, mumulj i sijaset sličnih reči upućuju na viševekovno kulturološko preplitanje u oblastima oko današnje granice Srbije i Bugarske. Ove oblasti su vekovima sačuvale osobeni karakter i u jezičkom pogledu – u pitanju je poseban govor za koji se odomaćio izraz “šopski”. Nije ni srpski, nije ni bugarski, već nešto između, sa značajnim brojem turcizama. Kamik je tako kamen, a mumulj je klip kukuruza.

Sa Ravnog Kamika se može sići i sa druge strane, ka manastiru Svetog Jovana Bogoslova. Od manastira se potom može produžiti ka vidikovcu Tikva, ili ka Grebenu, Vlaškoj planini. Jerma je stvorena za duge treking ture ili planinsko trčanje.

Greben planina.

U planinarskom smislu, dilema je glasila: da li prvo penjati Greben ili Vlašku planinu? Greben je atraktivniji ali se kretajući po njemu ne stiče taj grandiozan utisak kakav se dobija kad se planina posmatra iz perspektive koju nudi upravo susedna Vlaška planina.

Izbor za prvo upoznavanje sa srpskim Rodopima je pao na greben Grebena. Moćan pogled na isti sa vlaške strane je usledio nekoliko meseci kasnije.

Osim Grebena i Vlaške planine treba spomenuti i livadasti Ruj, koji se nalazi na samoj granici sa Bugarskom, i koji takođe pripada ovom prostoru.

Markirana staza polazi od stare škole iz mesta Dragovita i vodi do vrha Beženište (1338m). Do Dragovite se lako stiže asfaltnim putem od Poganova (10 minuta vožnje od Poganovske Šopke gde smo odseli). Tamo gde završava put, počinje uspon.

Staza u prvom delu prati nešto uži kolski put, da bi nakon par kilometara zakoračila u šumu a ubrzo i izbila na delimično stenoviti greben. Greben je dosta obrastao vegetacijom tako da nema govora o penjanju kroz nekakav ogoljeni kamenjar.

U jednom trenutku se prelazi i preko njegove najuže tačke poznate kao Nož gde je širina prolaska svedena na svega par metara.

Do vrha ima oko 2 sata hoda, i skoro isto toliko nazad. Dužina staze iznosi 10 kilometara sa oko 500m visinske razlike.

Vlaška planina.

I Vlaška i Greben planina su po sastavu i poreklu krečnjačke (kraške) planine. Međutim, za razliku od Grebena, na Vlaškoj planini gotovo i nema tipičnog kraškog reljefa. Najviši vrh Vlaške planine – Panica 1442m i nije vrh u klasičnom smislu, već najviša tačka prostranog planinskog platoa.

Iako je planina dobila ime po selu Vlasi koje se nalazi sa njene severne strane, najkraći uspon na Vlašku planinu ide po južnoj strani, od mahale Selište do koje vodi solidan makadamski put. Na makadam se uključuje sa glavnog puta, preko “gvozdenog mosta” na Jermi, kod kafanice “Opančić”. Alternativno je moguće prići podnožju uspona i od sela Kusa Vrana.

Na ulasku u selo su vidljive planinarske markacije, ali usled veoma zaraslog terena oko sela, uskoro postaju slabo uočljive, sve do izbijanja na “jaku stazu” siparom, koja se dobrih 40 minuta penje direkt uzbrdo ka grebenu Vlaške planine.

Kada se izbije na plato, i produži u istočnom smeru grebena stiže se do vidikovca poznatog kao Dren. Ukazaće se nestvarni pogled na susedni Greben. Slabije markirana staza ka Panici (1442m) vodi u suprotnom smeru, ka zapadu, prateći greben i povremeno zaobilazeći rastinje. Do vrha ima još oko sat vremena hoda po platou. Sa vrha će se otvoriti i pogledi ka zapadu, ka Suvoj planini i Babušničkom stolu…

Cedilka.

Na svom drugom prolasku kroz Srbiju, Jerma je produbila dve minijaturne klisure ili “ždrela”. Prva na koju se nailazi iz pravca Pirota je poznato Vlaško ždrelo. Ispred samog sela Trnski Odorovci Jerma se još jednom provlači kroz stene na mestu gde se dodiruju Vlaška i Greben planina. Kroz oba ždrela danas prolazi regionalni put.

Pored nekadašnje banje Zvonce, a ispod uzvišenja Asenovo Kale nalazi se još jedno, ovog puta u šumi skriveno ždrelo – Cedilka. Reka koja ovuda protiče je pritoka Jerme i zove se Blateštica. Kako samo ime nalaže, suprotne strane ove minijaturne klisure se gotovo dodiruju tako da se voda “cedi” sa njih. Navodno je Cedilka najuža rečna klisura u Srbiji!

Kroz prirodna produbljenja Blateštice i Jerme svojevremeno je prolazila usko-kolosečna pruga kojom se izvlačio ugalj iz rudnika Rakita. Do Cedilke se dolazi lako, a ako se produži stazom kroz tunele, stiže se i do samog uzvišenja Asenovo Kale. Uz tri tunela pored same klisure, dodatni ukras prostora je stari lučni most od kamena.

Poganovo, Vlasi, Trnski Odorovci, Selište – Jerma, maj 2019. i 2020. godine.

Tekst: Nebojša Atanacković, fotografije: Igor Đorđević, Nebojša Atanacković i Goran Stamenković.

Kanjon Jerme – maj 2021. – porodični foto izlet.