Kanjon Drine.

IN MEMORIAM Stamenković Goran 1970-2022.

Sve su Drine ovog svijeta krive; nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti; nikada ne smijemo prestati da ih ispravljamo. 

Ivo Andrić (Znakovi pored puta)

Rimsko carstvo, decenijama slabljeno upadima Varvara, je 395. godine podeljeno na Istočno i Zapadno. Granica carstva je presecala Balkansko polustrvo u smeru sever – jug, a prateći tok reke Drinus…

Zapadno carstvo nije odolelo napadima duže od jednog veka, dok je istočni deo, kasnije poznatiji kao Vizantija, u prvim vekovima postojanja čak uspevao da proširi svoj uticaj na veći deo Sredozemlja sa okolnim zemljama. Sedmi vek je obeležio dolazak Slovena, koji ubrzo primaju hrišćanstvo (Ćirilo i Metodije).

1054. se ispostavlja kao sledeća ključna godina za ove prostore. Linija verskog razdora Rima i Carigrada, pape i patrijarha, upravo je prolazila kroz današnju Bosnu, ostavljajući prostora za čudesnu pojavu zvanu “Crkva Bosanska” i tajanstvene stećke.

Dolazak Turaka i Osmanskog carstva dodatno doprinosi bogatstvu religija na karti Balkana, najizraženije upravo u Bosni i Hercegovini…

Od davnina tako Drina spaja i razdvaja. Krivuda i zavija. Izvornice Drine su planinske lepotice, Tara i Piva. Naročito u svom gornjem toku, i Drina je izrazito planinska reka, uostalom kao što kaže veliki pisac:

Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. (Ivo Andrić, Na Drini Ćuprija).

Nažalost, u novija vremena, na tri mesta je grubo ukroćena – to su hidrocentrale Višegrad, Perućac i Zvornik.

Na potezu od Žepe pa do veštačkog jezera Perućac, Drina nailazi na bedem od planine, Zvijezdu i visoku Taru. Upravo tu formira svoj najlepši kanjon, praveći čudesan zaokret oko planina. Posmatrano sa bosanske strane, ova krivina deluje nestvarno lepo.

I pre nego što se čovek zatekne ovde, sam pogled na geografsku kartu nagoveštava tako nešto, ali fotografije sa ovog mesta skoro da i ne postoje. To je motivisalo kolegu planinara Gorana Stamenkovića da se uputi u istraživački poduhvat.

Kako sam kaže, na internetu je naleteo na prizor kanjona slikan negde sa bosanske strane, ali bližih informacija nije imao. U maniru istinskog istraživača, bez značajne asistencije trećih lica i bez terenskog vozila na raspolaganju, uspeo je da izbije do ove tačke, sledeći približan trek, koji je kod kuće sam sebi iscrtao na karti.

Zar je moguće da ovako nešto postoji – tu nadohvat ruke? A da već uveliko ne krasi turističke brošure kao brojna slična mesta u okruženju?

Vrhunski pogled je samo jedan deo priče. Devičanski netaknuta priroda u punom smislu te reči. Samonikle šume sa obe strane reke, bez ijednog vidljivog ožiljka koji je načinio čovek, makar to bila i šumska staza.

Da li će tako ostati ili još bolje pitanje, da li tako treba da ostane?

Istinski zaljubljenici u prirodu, složno će reći “Da” jer njima nisu a priori neophodne utabane staze da dosegnu atrakcije. Šta više, u odsustvu istih, satsisfakcija “gore na vrhu” je utoliko veća.

Ovaj predeo je od nedavno i zvanično proglašen kao Nacionalni Park “Drina”. Na terenu još uvek nisu vidljive bilo kakve oznake ili restrikcije koje bi ukazivale tako nešto.

Da li će u bliskoj budućnosti to značiti i turističku valorizaciju ovog mesta, uz krčenje staze, izgradnju vidikovca, naplatu ulaznica? Da li će nas sutra ovde spopadati “rendžeri” kao na Miroču? 

Ostaje da se vidi.

Na vidikovcu smo se pojavili rano, već oko 6:30 ujutru. Nakon skoro četiri sata provlačenja kroz šikaru i šipražje, u potrazi za prizorima, i istinskog uživanja u celoj akciji, oprostili smo se od ovog spektakarnog mesta.

Uputili smo nizvodno prateći loše kolske puteve ka ruini srednjevekovnog utvrdjenog grada Klotjevac, a koji je pripadao plemićkoj lozi Pavlovića, starih vladara istočne Bosne, u periodu neposredno nakon Kosovske bitke, a pre konačnog pada Bosne pred Turcima 1463. godine.

Prizori sa ostataka tvrđave nude dopunsku perspektivu kanjona, sa nešto niže tačke osmatranja. Ka severu se već polako otvara jezero Perućac.

Obilazeći ove predele zatičemo i ratom opustošena područja. Kulturološko bogatstvo građeno vekovima na Balkanu u sebi nažalost nosi i to kobno prokletstvo malih razlika. Poslednji rat je imao devastirajuće dejstvo u Podrinju. Sama lokacija nestvarnog vidikovca nad kanjonom Drine katastarski pripada opštini Srebrenica.

Osetili smo ovaj prostor iz ptičje perspektive. Preostaje da se manji od makovog zrna nekako provučemo i kroz sam kanjon – tiho, na kajacima…

Stamenković Goran, Nebojša Atanacković, maj 2018