Obedska bajka na ledu.

^{Obrež, januar 2017. godine}

U proleće 2016. godine, imao sam tu privilegiju da zabeležim prizore Obedske bare u njenom atraktivnom vodenom izdanju: na vrhuncu poplavnog talasa. Močvarasto područje se pretvorilo u veliko vodeno prostranstvo ograničenog trajanja. Aleksandar i ja smo tada izveli nesvakidašnju akciju: kroz ovaj vodeni efemeris  provozali smo se kajacima.

Osam meseci kasnije zatekao sam se na istom mestu. Januar mesec, ciča zima, umesto vodenog talasa, ovoga puta Srbiju i okolne zemlje je stigao prodor ledenog arktičkog vazduha. Temperatura se ponegde spuštala i do minus 20 tokom noći a preko dana veoma retko dosezala nulti podeok.

U isto vreme, ove zime smo se porodično bacili na klizanje. Na Tašmajdanu je proradio stadion na otvorenom – to je bio povod da nas sve počastim klizaljkama za Novu godinu i posle pauze od 20 godina ponovo zakoračim na led.

I to nije sve. Trenutna sprečenost da se ode dalje u planine zbog rođenja deteta me je podstakla na kreativno razmišljanje. Čitam u novinama kako Subotičani klizaju na Paliću. Pitam se, ako je moguće na dva metra dubokom Paliću zašto ne bi bilo moguće na Obedskoj Bari?

Raspitao sam se kod meštana i dobio potvrdu da se na bari formirao podebeli sloj leda pokriven sa desetak centimetara svežeg snega.

Da li je idalje moguće klizati? Kako se ponaša led ispod 20cm snega? To već niko nije mogao da mi kaže, prosto morali smo da odemo i lično proverimo stvari!

U razradi ovog nesvakidašnjeg koncepta pomoći će mi, na moje veliko zadovoljstvo, drugari Dragan Stojkić i Ivan Bon, sada već u svojstvu redovnih saradnika ovog bloga.

Dragan je montažer i fotograf. Portrait Of An Athlete je njegov projekat posvećen sportskoj fotografiji. Obavezno pogledajte inspirativne galerije – link se nalazi na dnu teksta. Na Obedskoj bari će nam pomoći da uhvatimo pokret u čarobnom zimskom ambijentu.

Ivan je u mladosti trenirao hokej na ledu, a bavio se i brzim klizanjem. Savršeno vlada situacijom na ledu u dvorani, ali ni on nikada nije klizao u divljini.

Na baru smo stigli u prepodnevnim satima. Samo što se podigla gusta magla. Idealan tajming. Dan je više nego obećavao: Priroda još uvek u dubokom minusu, šuma i trska ukrašeni injem i snegom a plavo nebo iznad nas. Ambijent kakav smo svi željno iščekivali.

Zaista nismo znali u šta se upuštamo, tako da parkiramo kod Info centra za posetioce. Za slučaj da se desi nešto nepredviđeno (u prevodu da propadnemo u vodu), do automobila nas neće deliti više od nekoliko stotina metara.

Spuštamo se do vode sa vodo-otpornim ruksakom, fotoaparatima  i naravno klizaljkama koje planiramo da obujemo kasnije – na samoj zaleđenoj bari.

Ispod snega je led koji već na prvi kontakt deluje čvrsto i postojano. Primećujemo tragove životinja ali i ljudske tragove šumara i lovaca. Koračamo nekih 200-300m da bi se uverili da je sve kako treba.

Ivan prvi “probija” led, srećom samo u figurativnom smislu. Pravi prve pokrete. Jeste malo teže kroz sneg nego na klizalištu, ali to je to – klizanje je moguće!

Potpuno sumanut scenario sledećih par sati na bari. Klizamo cik-cak i prtimo sneg ispod koga je tvrd led. Negde brže, negde sporije.

Određena doza opreznosti je prisutna. Na par mesta primećujemo da su šumari probušili led kako bi riba dobila kiseonik. Ne zalazimo dublje u ševare,  ograničavamo se na plovni deo kanala i pravimo krug koji je produbljen za potrebe turističkog brodića za posetioce.

Aca i ja smo prošlog proleća vozili kajake po “kopnu” sada Bon i ja klizamo po “vodi”.

Nakon što smo se provozali kroz turistički deo, odlučujem da se prebacimo i u zabačeniji šumski deo rezervata prema Grabovcima.

Zimski prizori pod snegom su u najmanju ruku podjednako impresivni kao pod vodom. Dragan je u matriksu visokih topola potpuno raspamećen viđenim: “Ovo je kao zona u Stalkeru Tarkovskog!”

Koračamo dalje i otkrivamo zaleđeni kanal. Prilika da se klizaljke navuku još jedan put!

Temperatura je očito ipak malo porasla, i led  na nekim mestima je pod sjajem sunca i teretom oborenih stabala izgleda malo omekšao.

To sam doduše zaključio tek kad sam iznenada upao u vodu. Kanal je srećom plitak, osim mokrog stopala i tupog udarca prolazim bezazleno. Vredelo je i ovo isprobati!

Vraćamo se na glavni poligon današnje akcije ne bi li isklizali još malo – preko puta uz pristan na kupinovačkoj strani otkrivamo najbolji led za uživanje.

Uz nisko predvečernje zimsko sunce zaokružujemo današnju gerilsku avanturu. Polarna zima u Sremu iskorišćena na najbolji mogući način!

Autori fotografija:  Dragan Stojkić  (Portrait Of An Athlete) i Nebojša Atanacković (poslednje dve).

Galerija slika: http://www.portraitofanathlete.com/portfolio/2320/

Za kraj nekoliko prizora zaleđenog Dunava iz januara 2017. godine.