Valjevske planine – Divčibare.

Novembar 2015. Neobično toplo i prijatno vreme. Dan Primirja u I svetskom ratu i neradni dan. Tema zbog koje sam delimično i pokrenuo ovaj blog: Gde pobeći iz grada porodično a da cela akcija ne traje duže od jutra do mraka?

Prvi uslov: Da se ne vozimo duže od dva sata u jednom smeru.

Drugi uslov: Da provedemo što više vremena na suncu a manje u senci. 

Treći uslov: Da se vinemo iznad 1000m nadmorske visine.

Četvrti uslov: Da nemamo puno vertikalnog penjanja, tojest da početna tačka bude dovoljno visoko.

Pogled na geografsku kartu južno od glavnog grada nam je ponudio sledeće: Rudnik (Ostrvica), Valjevske planine (Divčibare). Rtanj otpada zbog jakog penjanja. Đerdap je predaleko, i proveli bi dosta vremena u šumi. Ugašeni vulkan na Rudniku me privlači ali pri kraju imamo alpinistiški uspon – to se ženama neće dopasti.

Hajde da vidimo šta ima na Divčibarima. Prošao sam nekoliko puta tuda na povratku iz Crne Gore i pejzaž je delovao privlačno.

Kako obično teku pripremne radnje na internetu za jednodnevni porodični izlet? Informacije o obeleženim stazama? Da li postoje? Kako ih pronaći? Da li je moguće skinuti detaljnu mapu terena? Šta kažu Staze i Bogaze?

divcibare-2

Pronalazim kartu Divčibara izdatu od strane Turističke organizacije Valjeva. Ucrtano je 6 staza, karta tvrdi da su sve obeležene na terenu. To je već nešto! Većina vodi iz centra naselja do raznih vrhova i vidikovaca. Meni se međutim najviše dopada kružna staza za koju je navodno potrebno 4 sata hoda i koja obilazi sve vrhove Divčibara. Naš plan glasi: Provesti što više vremena u netaknutoj prirodi, a što manje u okruženju vikendica i po pristupnim putevima do istih.

Novembar je i dan traje kratko. Dižemo se rano i krećemo u 6:00 iz Beograda kako bi u 8:00 započeli šetnju. Putujemo u sastavu 4 odraslih i 4 dece šarolikog uzrasta od 7 do 13 godina. Ako je za ceo krug potrebno 4 sata hoda, cenim da u pratnji dece i sa pauzama odradimo isto to za 6-7 sati. Taman do ručka i sumraka.

divcibare-10

Parkiramo u centru kod hotela „Divčibare“. Penjemo se jednom od ski staza do Crnog vrha gde planiramo da se ukrstimo sa kružnom stazom. Dan je kao stvoren za boravak u prirodi. Čista premija za novembar mesec. Brzo izbijamo na vrh sa koga se pruža lep pogled južno od Divčibara sa konturom Zlatibora na horizontu.

divcibare-1

Nastavljamo da se krećemo grebenom u smeru severoistoka. Putokazi, oznake ne postoje. Mestimično se naziru mahom izbledele planinarske markacije i apsolutno ništa više od toga. Ništa od priče o obeleženim stazama kako to ponosni tvrdi TU Valjevo na svojoj mapi. Šta više ni sama mapa ne korespondira previše sa situacijom na terenu, nije ucrtana čitava jedna žičara. U početku to ne predstavlja problem jer je teren otvoren a mi smo na grebenu. Ne može puno da se pogreši. Uz pažljivu orijentaciju uspevamo da lociramo skretanje sa grebena dole kroz strmu borovu šumu. Nisko jesenje sunce se savršeno prelama kroz stabla borova – jako lepi prizori.

divcibare-3

Markacije se gube, ali mi stižemo do potoka ucrtanog na karti. Prelazimo potok u avanturistiškom duhu, i u odsustvu putokaza po osećaju skrećemo „levo“. Umesto desno. Umesto da uđemo u zaštićenu zonu Pitomine, mi se faktički vraćamo u naselje. Izbijamo do mesta gde se završava ski staza i opet po osećaju penjemo obližnje brdo ka severoistoku. Gore je vikend naselje. Jasno nam je da smo negde omanuli. Srećemo ljude koji tu borave. Oni nas opominju da te Pitomine nisu baš pitome i da to svakako nije dobra ideja sa klincima. Ok. Savetuju nam da otpešačimo do Ljutog Krša i da je to najlepši prizor na celoj planini. Već je 11 sati i to zvuči kao dobar plan. Jedino što umesto kroz borove šume i grebene sada hodamo skoro sat vremena kroz vikend naselja. To zaista nije prvobitna ideja odlaska u prirodu.

divcibare-6

Markacije do Ljutog Krša su na sreću redovne a ne nedostaju ni putokazi. Oko 13 časova stižemo tamo uz jedan detour do obližnje čuke po imenu Straža (ništa posebno, antena i vikendice oko nje i pogled na put i još vikendica).

divcibare-7

Prilaz Ljutom Kršu je svakako inspirativniji. Borova šuma i paprat zlatne boje u jesen.

Tabla sa znakom – zaštićeno područje Crna reka. Izlazimo na zanimljivu formaciju u vidu dugog kamenitog grebena. Vredelo je doći dovde. Greben se strmoglavo spušta sa obe strane, otvaraju se pogledi na prostranstvo borovih šuma i klisuru Crne reke. To je to.

divcibare-8

Pravimo dugu pauzu i sunčamo se. Odlučujemo da to bude to za danas, bolje se prepustiti uživanju u neočekivanom novembarskom suncu i spustiti se pravo nazad do naselja na ručak.

Oko 14 časova zaključujemo našu porodičnu turu. 11 kilometara, 5 i po sati (od toga 90 minuta pauze).

Opšti utisak: Malo toga je ponuđeno da se isplati voziti 4 sata od Beograda i nazad. Planinarska i neka druga infrastruktura su veoma skromne. Mreža označenih staza? Toga nema. Cela visoravan je preplavljena vikendicama i sve se vrti oko toga. Zlatiborski sindrom. Za nas koji smo u potrazi za netaknutom prirodom – moramo mnogo da se potrudimo da je otkrijemo. U pratnji dece i sa ograničenim vremenom kratkog novembarskog dana – nemoguća misija.

Da ne bude sve tako negativno, asfaltni put u samom naselju je renoviran. Spust ka Kosjeriću je takođe u odličnom stanju. To otvara mogućnosti za biciklističke izlete i treninge i u tom svetlu jedino mogu i da zamislim sebe ponovo na ovom mestu. Divčibare su popularna destinacija za maratonsku celodnevnu vožnju iz Beograda.

El Clasico Divčibare – Ravna gora (Rajac): kada sam malo dublje zakoračio u svet planinarenja, nekoliko meseci nakon pisanja ovog članka saznao sam i za ovu popularnu turu ali koja opet zahteva organizovani prevoz.

divcibare-5

Garmin Track: https://connect.garmin.com/activity/954094713

3 Comments

Add yours →

  1. Hvala na lepom izletu i lepim fotografijama – posebno mi se dopala ona prva, siluete planinara 🙂 Podsetili ste me na lepote te planine i moj letosnji boravak:
    https://noviinternet1987.wordpress.com/2015/08/12/divcibarske-breze-i-kupine/

    Sviđa mi se

  2. Mogli ste proci kanjon Crne Reke recimo, nema kuca, vikendica ili bilo cega. Nije da je bas sve izgradjeno i pretrpano vikendicama ovde. Ni poredjenje sa Zlatiborom ne stoji ako mene pitate. Od svojih 41 40 godina sam ovde na Divcibarama relativno cesto. Postoje delovi koji skroz pusti, a odlicni za dobro pesacenje

    Sviđa mi se

    • dobar dan – članak sam pisao pre nekoliko godina kad sam imao slabe kontakte u planinarskoj zajednici a pokušaj da smernice pronadjem na zvaničnim adresama koje bi trebalo tome da služe me je odveo u pogrešnom smeru. Problem je dakle gde se informisati? Pogotovo sa dečijom pratnjom gde stvari treba da idu relativno glatko na terenu. Sada imam GPS i poznajem mnogo više ljudi pa bi verovatno vikendice manje smetale. Ima post iz kasnijeg perioda Divčibare – Ravna Gora koji je donekle malo ispravio tu prvobitnu „kritiku“…Hvala svakako na vremenu i komentaru koji je na mestu iz današnje perspektive.

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: