^{Nacionalni park Sutjeska – Park prirode Piva, jun 2015.}

Priču novijeg datuma sa Maglića možete pročitati ovde.

Kraj juna je savršeno vreme za odlazak u planine: Na visinama preko 1500m priroda se budi kasnije, sneg se tek nedavno otopio ili ga ima još uvek, glacijalna jezera su puna vode, a cvetna vegetacija je u suptilnom zanosu.

Planina Maglić je najviši vrh Bosne i Hercegovine i nalazi se u Nacionalnom parku Sutjeska. Predstavlja samo jedan deo impozantnog planinskog masiva Bioč-Maglić-Volujak koji se prostire između kanjona reke Pive na istoku i kanjona reke Sutjeske na zapadu. U centru ovog prostora nalazi se Trnovačkog jezero.

Upravo pogledi na Trnovačko jezero sa jedne i kanjon Pive sa druge strane uspon na Maglić čine posebnim.

Pristup vrhu je moguć sa tri strane. 1. Diretisima sa Prijevora, 2. Via normale sa Dernjačišta i 3. Via nadreale od Prijevora preko Trnovačkog jezera.

Opredelili smo se za treću varijantu. Smaragdni delić jezera se otvara svakim metrom uspona – teško je ne zastati bezbroj puta i potegnuti za foto aparatom – ushićenje se ne može preneti rečima.

Ovo je bila moja prva poseta Nacionalnom parku Sutjeska 2015. godine. Koliko sam bio uzbuđen da ugledam Trnovačko jezero odgore, toliko me je kopkalo da prvi put posetim i susednu Zelengoru…

Prvog dana ćemo se tako uputiti na biciklima od Čemernog do srca Zelengore da bismo se u večernjim satima prebacili na katune na Prijevor i krenuti na Maglić.

Društvo u planini su mi pravili Patrik i Lana iz Slovenije. Našli smo se u Sarajevu prethodno veče. Ulazak u Sarajevo sa istočne strane ostavlja jak utisak:. pravo iz kanjona udarite na većnicu i za minut ste u čaršiji. Nema dugih dosadnih ulazaka kroz industrijske zone, stovarišta, pumpe i kafane kako smo navikli na Balkanu. Potrefilo se da smo se kod Sebilja našli oko pola 9 baš na “iftar” i tako osetili deo ramazanske atmosfere u gradu. Ni deset s lukom nisu izostali. U Sarajevu smo zakonačili i potom krenuli ka Tjentištu.

Dan 1: MTB Čemerno – Zelengora i nazad.

Vremenska prognoza je delovala optimistično, međutim stvarnost je izgledala drugačije. Nakon obilne kiše na putu prethodnog dana, uz osetan par temperature stižemo na Tjentište gde je 10 stepeni, oblačno je i sivo sa svih strana. Ne baš idealni uslovi za biciklizam. Odlučujemo da ne žurimo, da pokupimo mape i karte u info-centru Nacionalnog parka Sutjeska, obiđemo spomenik i vidimo šta ćemo dalje. Na spomeniku srećemo ljude koji su došli iz pravca Hercegovine i koji nam kažu da je u klancu kanjona oblačno ali da dole sija sunce. Pakujemo se i krećemo niz kanjon Sutjeske prema Čemernom.

Na Čemernom parkiramo na mestu gde završava asfalt i krećemo ka Zelengori. Plan je 24km makadamske MTB vožnje do Orlovačkog jezera i isto toliko nazad. S obzirom da krećemo tek oko 13h jasno nam je da možda i ranije okrenemo, jer vreme jeste bolje nego u kanjonu ali oblaci su na sve strane, hladno je, duva neprijatan vetar i nije pametno da danas forsiramo, već je potrebno da sačuvamo snagu za glavnu stvar sutra: Uspon na Maglić preko Trnovačkog jezera.

Dosta sam “kopao” po internetu tražeći pogodne MTB rute u ovim krajevima. Logistički je skoro nemoguće povezati kružnu turu u jednom danu, zato se odlučujemo za jednostavniju “tamo i nazad” varijantu.

Uspon je blag i neprimetan, krećemo sa 1300m, najpre se malo i spuštamo na 1200m a posle konstantno penjemo do 1700m. Međutim, put je u katastrofalnom stanju, daleko gorem nego što smo očekivali, što nas usporava. Niko od nas nije iskusan MTB tehničar ali uživamo u drugačijoj vožnji u odnosu na asfaltne ture na specijali. Sam krajolik prvih 15km nije preterano inspirativan, uglavnom je to neka listopadna šuma, prolazimo pored izvora Neretve, ali manje više ništa spektakularno sve dok se negde na 17. kilometru konačno na uzdignemo na plato Zelengore i ne otvore čarobni zeleni pašnjaci i kamenjari, prizor kao da je sa neke druge planete…

Prepoznajem brdo Stog, a najviši vrh Zelengore, Bregoč se nažalost ne vidi od niskih oblaka. Hladno je i vreme odmiče, moramo da razmišljamo o povratku. Jer kad dođemo do automobila potrebno je da se vratimo na Tjentište i zatim opet po ko zna kakvom tucaniku automobilom popnemo dodatnih 20km na Prijevor, gde noćimo na katunima i gde je naša polazna tačka za planinarenje sutradan.

Iza prevoja na Borovnom brdu, a pored samog Stoga odlučujemo da okrenemo nazad.

Zelengoru sam tako samo omirisao sa bicikla, ali mi je jasno da je to moja prva sledeća destinacija da bih je istražio u celosti!

Na Prijevor stižemo posle skoro dva sata vožnje sa Čemernog. Jezivo je hladno, a naš domaćin na katunima nam kaže da se magla podigla tek pre par sati, i da je veoma neizvesno kakav će sutra osvanuti dan. O ne! Zar je moguće da ćemo posle toliko truda i energije  morati da preskočimo uspon… Odlazimo na spavanje umorni i nespokojni.

O samim katunima: Izgrađeni su u tradicionalnom stilu, nadomak jednog pravog katuna gde generacijama “izdižu” porodice iz Hercegovine (borave sa svojom stokom tokom letnjih meseci). Nema struje i tople vode, ali je tu peć na drva, predivni pogledi kad nije magla, ljubazan domaćin, odlična hrana i prava planinarska atmosfera. Kreveti su vrlo udobni za spavanje, a sama lokacija je perfektna za otkrivanje planinskih lepota ovog kraja: Locirani smo tik ispod samog Maglića, nad kanjonom Suhe, a nasuprot grebena Trzivke i Volujka. Za oko sat i po hoda sa Prijevora se stiže do magičnog Trnovačkog jezera, jednog od “nestvarnijih” prizora u ovom delu sveta!

Dan 2: Planinarenje: Prijevor – Suva Jezerina – Trnovačko jezero – Maglić i nazad istim putem.

4:45 Buđenje. Izlazim napolje. Dobro je, nema magle! Hvatam objektivom prve zrake sunca na Trzivci i Trnovačkom Durmitoru…

Sinoć smo stigli kasno i dosta umorni tako da pripreme obavljamo ujutru. Nakon obilnog doručka krećemo put Trnovačkog jezera tačno u 6:30. Staza se spušta u klisuru Suvog potoka, nakon par kilometara zakoračujemo na teritoriju Crne Gore. Dalje staza vodi preko Suve jezerine u šumu, vlaga i blato na sve strane.

Već nakon sat vremena hoda stižemo na Trnovačko jezero. Na samom jezeru je koliba gde nas dočekuju sa rakijom. Evidentiramo se, jer smo ipak ušli na teritoriju druge države. Domaćin Miloš nas uverava da danas nije dan za Maglić i da će biti kiše i magle. Na naše pitanje “Dobro a šta mi sad da radimo ovde ceo dan, šeretski odgovara, imam 5 metara drva za cepanje :)”. Mi naravno produžavamo dalje, ljubazno nam objašnjava kuda da idemo, ali na upozorava da ne izbijamo na prevoj ako je vreme loše.

Na našu veliku sreću dešava se sve upravo suprotno. Iz minuta u minut nebo se otvara, razvedrava se, pojavljuje se sunce. Oblaci se i dalje brzo smenjuju ali sve izgleda daleko bolje. Ozareni ovakvim obrtom presrećni grabimo ka planinskom prevoju, dok se sa leve strane ukazuje prizor iz snova: Trnovačko jezero u obliku srca.

Zraci sunca dodatno pojačavaju njegovu zelenu boju i ističu sve nijanse istog. Fotografije predstavljaju realan odraz prizora kojima smo bili počašćeni tokom celog uspona i kasnijeg silaska. Zaista spektakularno!

Na prevoju Carev do se sastaju planinarske staze od Trnavačkog jezera i od kanjona Pive, od mesta Mratinje (katun Presjeka).

Vreme na grebenu je ponovo dinamično: Vetar i magla u smeni sa čistim nebom i suncem. Igra senki po okolnim vrhovima, livadama i šumama na horizontu. Snežnici se nisu skroz otopili, alpski scenario zbog čega pohodimo visoke planine!

Uspon do Maglića traje još nekih sat i po, prateći stazu preko preglednog grebena, sa jednim blago eksponiranim pristupom pod samim vrhom, ali zaista ništa strašno. Svako sa boljom kondicijom i adekvatnom planinarskom obućom može sa ove strane da izađe na vrh. Direktan uspon sa Prijevora traži nešto više iskustva u eksponiranom okruženju (tuda ćemo proći u avgustu 2022).

Planinarski Liberland: Trnovačko jezero.

Pohodeći ove krajeve nekako mi je nejasno ko je i na kakav način crtao granice između republika. Jezero zvanično pripada Crnoj Gori, ali je teško dostupno, osim ako niste vičan planinar da se ispenjete sa Pive preko kote od 2100m.

Znatno dostupnije je preko BiH kroz Nacionalni Park Sutjeska odakle i mi dolazimo. Tu i leži paradoks magije ovog mesta. Na sreću, lokalne vlasti odlično sarađuju, nema granične policije a jezero se nalazi na trasi do dva magična vrha u ovom delu Balkana: Maglić i Trnovački Durmitor.

Mi smo danas odradili Maglić. Nismo hteli da forsiramo dalje. Ostatak dana proveli smo sunčajući se i odmarajući na očaravajućem jezeru…

Povratak na Zelengoru dva meseca kasnije: Nestvarna Zelengora.

NP Sutjeska i Trnovačko jezero u bojama jeseni: Trnovačko jezero i Trnovački Durmitor.

Velika Vlasulja i Trnovački Durmitor: Volujak, Kuk, Lebršnik.

Povratak na Maglić – Via Diretissima.

Wikiloc: Prijevor – Maglić via Trnovačko jezero.