Viševnik.

Slovenija. Tako drugačija a opet tako bliska. Zemlja gde  je planinarenje ili još bolje “pohođenje” kod kuće (planinarenje odnosno”hiking” se na slovenačkom zove pohodništvo). “Druga domovina” za sve nas poklonike trčanja, biciklizma, zimskih sportova. Dok smo u svojim matičnim republikama u manjini, u Sloveniji smo deo aktivne većine.

Imam tu privilegiju da me posao kojim se bavim često vodi u Alpsku republiku. A imam i sreću da poznajem Patrika sa kim delim slične sportske ciljeve. U proteklom periodu odradili smo sijaset zajedničkih akcija diljem Slovenije i Bosne: Ljubljanski maraton, dugi triatlon Celje – Logarska Dolina, Triglav, Maglić…

Krug oko Viševnika, januar 2016.

Vreme nam je išlo na ruku, sunčani vikend u najavi, severni vetar je raspršio oblake, više nego oskudan sneg u dolini za ovo doba godine – dobra prilika da se upustimo u visokogorje i bacimo pogled u Triglavski narodni park.

Informacije na internetu (“Hribi.net”) i saveti poznanika suzili su izbor na istočni obod Julijskih Alpa. Viševnik, Debela Peč. Start iz nordijskog centra Pokljuka. Ako se vratimo koji sat pre mraka biće vremena i za koji krug na skijama.

Ni Patrik ni ja nemamo bogato zimsko iskustvo iznad 2000m tako da planiramo da se oslanjamo na markirane staze. Nismo sigurno za koji vrh da se odlučimo. Stvar je rešena kada i Patrikov prijatelj Ivo odlučuje da krene sa nama: Ivo je iskusni planinar, “stara kuka” u Alpima, akcija sada može da poprimi spontaniji karakter.

Oko pola 8 ujutru pristižemo do parkinga u nordijskom ski centru na Rudnom polju gde se i završava asfaltirani put Bled – Gorje – Pokljuka. Na parkingu već vrvi od planinara i skijaša, naravno da nismo jedini koji hoće da iskoriste lep sunčan dan na pravi način.

Nivo planinarske kulture u Sloveniji je visok – planine su na dohvat ruke, od centra Ljubljane do Pokljuke jedva da ima sat i po vožnje po dobrim i očišćenim putevima u savršenom stanju.

Krećemo pravo na Viševnik. Do vrha imamo oko 700m visinske razlike raspoređene u svega par kilometara, strm i jak uspon počinje odmah nakon izlaska iz šume i prelaska preko malog skijališta.

Sija zubato sunce, duva jak vetar i štipa mraz. U podnožju je bilo -8 stepeni, na grebenu nas očekuje i -15 C ne računajući efekat vetra koji je dobro “pihao”.

Kako se obući za takve vremenske prilike?

Iako je veoma hladno količina i debljina slojeva zavisi od toga da li se penjemo, idemo po grebenu ili spuštamo. Kako je uspon jak (preko 20%) i pored jakog mraza, dovoljna su samo dva sloja: aktivni veš i tanja šel jakna. Treba izbeći preznojavanje. Po izbijanju na greben, puls opada, a vetar je jači: Navlačim i srednji sloj (flis i slično) a tanku šel jaknu zamenjujem dvoslojnim šelom za skijanje. Dobro se dihtujem rukavicama, maramom i ski brilama.

Koju opremu imamo?

Dereze, kamašne, teleskopske štapove i cepin. Štapovi su korisni do ulaska u “visokogorski pojas” tojest kamenjar sneg i led. Nakon toga koristimo cepin. Ski brile se pokazuju kao dobra stvar iznad 2000m: vetar raspiruje sneg u oči a uz to brile greju i štite lice.

U ruksaku obavezan rezervni par rukavica. Hidratacija iz termosa – čajem. Voda van termosa nema svrhe jer bi se smrzla. Rakiju nismo nosili : )

Kako fotografisati u ovim uslovima?

Teško. Navlačim tanju rukavicu sa prstima na desnu ruku i trudim se da ne davim mnogo. Svesno podeksponiram snimke jer nisam u mogućnosti da gledam histogram. Sve to se lako pegla u raw formatu u postu. Slikam “sve oštro” tako da uglavnom biram velike f vrednosti. Promena objektiva u uslovima orkanskog vetra na vrhu? Akcija samo tako. I moji saputnici bi radije da se brže sklonimo u zavetrinu tako da par pogleda oko mene i to je to. Neće biti puno sirovih snimaka danas. Senzor na mirrorless Fuji-ju je preprljav od čestica vlage i snega. Canon se daleko bolje držao.

Na vrhu i oko vrha više ljudi svih uzrasta i polova nego na Korabu, Magliću i Zelengori zajedno. Ljudi tumaraju planinom kao da je avgust a ne sredina januara. Slovenija je to.

Pogled sa Viševnika u zimskim uslovima je svakako izuzetan. Lepo vidimo Triglav “iz profila”. Levo se vidi i Planinski dom Planika kuda smo se Patrik i ja pre tri godine spustili sa Triglava i produžili ka Vodnikovoj koči.

Mali čas geografije:

Visokogorje Slovenije grupisano je u tri celine: Julijski Alpi (koje pohodimo danas), Savinjsko-Kamniški Alpi (najlepše se vide iz Logarske doline) i Karavanke. Ivo kaže da broj “dvotisočnjaka” u Sloveniji iznosi 194 – uz sledeći kriterijum: od posmatranog vrha do najbližeg sedla mora imati barem 50 metara visinske razlike (po tom kriterijumu Mali Triglav se ne tretira kao poseban vrh). On lično je do sada popeo oko 75% tako sortiranih vrhova. Danas je 340+ na visini iznad 2000m uopšte.

Viševnik sada obilazimo po strmoj padini. Tehnički najzahtevniji i najzanimljiviji deo današnje trase. Upotrebljavamo cepin kao oslonac i dereze za stabilizaciju koraka po zaleđenom snegu.

Nakon što smo obišli Viševnik dolazimo do Srenjskog prevala (2000m) gde se račvaju planinarske rute ka Velikom i Malom Draškom Vrhu, Vodnikovoj koči (zimi teško prohodno), i ka planinarskom domu “Blejska koča” kuda se i mi upućujemo.

Izlazimo iz kamenjara i ulazimo u predeo sa nešto dubljim snegom i borićima.

Cepin više nije neophodan, ponovo koristimo teleskopske štapove. Prolazimo ispod Velikog Selišnika, Debelog vrha i vrha Razorje.

U jednom trenutku ukazuje se ambis zapadno od naše šumske staze: Triglavski stenoviti masiv Rjavine prošaran senkom i zrakom sunca se vertikalno obrušava u dolinu Krme.

Nedugo posle toga stižemo i do Blejske koče. 13 časova je. Da li forsirati Debelu Peč, drugi vrh za danas, ili se opustiti, ugrejati, pustiti utiske da se slegnu uz pasulj sa rižom i laško pivo? Naravno, ovo drugo. Nema potrebe za forsiranjem. Ostaće vremena i za langlauf (nordijsko skijanje).

U planinskom domu uzavrela atmosfera. Poput ski kolibe na stazi na Kopaoniku samo što ispred nedostaju skije: umesto toga samo ruksaci i dereze. Svi ovi ljudi su došli ovde da penju planine a ne da spuste žicu ili dve i budu viđeni.

Nakon toplog ručka spuštamo se nazad na Rudno polje kroz borovu šumu. Imamo još koji sat do mraka. U gepeku automobila nas čekaju skating skije tako da i pored objektivnog umora vredi iskoristiti priliku i provozati se kroz jedini pravi nordijski ski centar na Balkanu – Pokljuka.