Triglav i još 7 dvotisočnjaka pride.

Dvodnevna ekspedicija na Triglav sa Ski Klubom Poljane iz Slovenije.

Iako po novim geopolitičkim podelama Slovenija nikako ne pripada Balkanu, teško mi je da zaobidjem njene lepote na ovom blogu. S jedne strane tu je moj pristrasan jugonostalgičarski momenat. I dan danas pišući ove tekstove ja nemam podatak u glavi koliko su tačno visoki Midžor, Bobotov Kuk, Djeravica i tako dalje. Znao bih otprilike ali ne tačno u metar. Zato u po noći znam da je Mont Everest 8848 a  Triglav 2864m. Osnovnu školu sam završio za vreme Jugoslavije i te stvari su mi se prosto urezale. Tada smo učili geografiju Velike zemlje a ne njenih grumena i grumenčića…

Ako potegnem za čisto pragmatičnim razlozima, da je dobar deo čitalaca ovog bloga kao i ja sam baziran u Beogradu ili Novom Sadu, tek se onda isplati pisati o Sloveniji. Do podnožja Triglava stiže se brže i bezbolnije nego do svih ostalih dvoipohiljadarki u regionu. Autoputem!

Ima tu naravno jedna bitna ekonomska različitost Triglava i ostalih čistokrvnih balkanskih planina. Triglav – to su Julijski Alpi a ne poludivlji balkanski Dinaridi. Planinarska infrastuktura je u skladu sa tom činjenicom ali isto tako i cene i drastično veći broj posetilaca nego u Dinarskom području. Uspon na Triglav je maltene ko red za karte na stadionu. Ali zato imate sajle na grebenu sa Velikog na Mali Triglav i planinarenje je zadovoljstvo a ne hazard. Sve to može da postoji i na Durmitoru. Na primer: grebenski prelaz Bobotov Kuk – Bezimeni vrh – Planinica, to bi bili pogledi za pamćenje. Ovako ni ja se iskreno ne usudjujem tuda da krenem.

Nacionalni park Triglav je naravno dovoljno velik i prostran da nije nikakav problem da budete sami u surovoj planini. Ako već idemo off the beaten path, poželjno je ipak biti u društvu drugara iz Slovenije koji poznaju teren. Imao sam tu sreću i privilegiju da poznajem takve ljude. Patrik i ja smo odradili nekoliko ekspedicija na ovom blogu, a Triglav je zapravo bila prva od njih. S obzirom da njegova deca aktivno treniraju skijanje, njihov klub je u sklopu letnjih kondicionih priprema organizovao dvodnevni uspon na Triglav. Sa nama su dakle išli ski treneri i iskusni gorski vodiči.

„Entry Point“ u Nacionalni Park je bila Stara Fužina na Bohinju. Odatle kreću serpentine kroz šume i stiže se do parkinga, poslednje tačke do koje mogu četvorotočkaši. A ubrzo se stiže i do katuna – Planine Blato. Deca i treneri su sa vodičima odatle krenuli „dolinom“ markiranim stazama prema Planinskoj kući Dolič gde smo imali bukirano spavanje. Nas petorica iskusnijih minus jedan smo se uputili „grebenskim“ putem preko 5 vrhova iznad 2000m do istog odredišta: Jezerski Stog, Prevalski Stog, Škednjovec, Hribarič i Kanjevec. Plan za sutradan je glasio: Uspon na Triglav sa Doliča, zatim Mali Triglav, Planika, Vodnikova Koča i konačno „Extraction Point“ na Pokljuci – nordijskom ski centru slovenačke reprezentacije.

Triglav.
Ekipa za planinarenje. Kavica na 2000m.

Dolič je jedna od tri poznate „planinske koče“ pod samim Triglavom uz Kredaricu i Planiku. Od početne tačke do cilja čekalo nas je 13km sa 2000m penjanja. Prvih par sati dosta jednostavno kroz šumu dok nismo izbili na katune pod Krsteničkim stogom. Odatle se pružao lep pogled na drugu stranu Bohinjske doline – planina Vogel, najviše skijalište u Sloveniji. Ubrzo iza toga prelazimo i kotu 2000m i penjemo prvi od 5 vrhova toga dana  – Jezerski Stog. Tehnički i dalje dosta jednostavno i bez mnogo muke. Krećemo se van markacija ali moji domaćini poznaju teren kao svoj džep.

Sa desne strane je velika zelena udolina kao i planinska kuća i mesto za odmor – Vodnikova Koča – kuda ćemo proći sutradan u povratku ka Pokljuki. To je možda i najlepši pogled na Triglav, sa jasnim prepoznatljivom motivom sa slovenačke zastave. Levo veliki Triglav a desno mali Triglav. Razlika u visini ova dva vrha je samo 100m, iz daljine oni deluju poput blizanaca.

Triglav najlepši pogled.
Polje od Vodnikove koče prema Triglavu. Prvog dana prolazimo levim zapadnim obodom ove ledničke udoline.

Borići i jele polako nestaju sa pejzaža a teren postaje sivlji, suroviji. Nakon Jezerskog stoga dolaze i za mene pravi planinarski izazovi, kao što je komplikovani vertikalni skoro pa alpinistički uspon kroz stenu na treći od vrhova  – Škednjovec. Super eksponirano i nimalo naivno. Ali pratim u stopu (i u šaku) čoveka ispred sebe i ne gledam dole. Na vrhu je toliko malo prostora da se ne usuđujem da fotografišem i slično. Dalje gazimo po grebenu koji na svu sreću ne traje dugo i uskoro se spuštamo dole. Pejzaž mesečeve površine.

Triglav.
Pejaži u Nacionalnom Parku Triglav.

Nakon odmora ekipa prelazi još dva vrha do planinske kuće Dolič, Hribarič i najviši toga dana Kanjavec 2568m. Postaje veoma hladno. Oblaci su svuda.

U planinskoj koči sve vrvi od planinara. Mahom dolaze na Dolič sa Trente, odnosno iz doline Soče (Bovec) sa zapadne strane. Mi smo pristigli sa južne strane od Bohinja dakle. Smeštaj na Doliču je poput ekskurzije u IV razredu osnovne škole. Nas 30-oro je spavalo u jednoj prostoriji za spavanje. Od spavanja nije bilo mnogo vajde. Nisam mogao da dočekam svitanje u 5. Osvanuo je divan dan na planini.

Triglav.
Po jutru se dan poznaje. Pogled na Mangrt i plejadu vrhova u Austriji i Italiji.

Krećemo se starim putevima kojima su nekada dovlačeni artiljerijski topovi u Prvom svetskom ratu. Front na Soči.

Pejzaži su potpuno nestvarni. Rano jutro, Kristalno plavo nebo protkano paperjastim oblacima. Kao poručeno. Nakon utabane staze po kojima su mazge vukle topove, dolazi se i do same Triglavske stene. Prolazak kroz stenu je savršeno obezbedjen, sajle, klinovi na raspolaganju, a s obzirom da smo se kretali sa karavanom dece, svi su bili propisno opremljeni karabinima i kacigama. Generalno to je bio modus kretanja i kasnije po veličanstvenom grebenu sa Velikog na Mali Triglav, na svim kritičnim mestima. Veliki broj ljudi iz cele Evrope pohodi ove planine tako da su stene veoma klizave. Sajle su gotovo pa neophodne, čak i za one iskusnije.

Triglav.
Front na Soči. Istureno artiljerijsko odeljenje – Triglav.
Triglav.
Kolona ka Triglavu sa Doliča.

Nakon savladanog prolaska kroz stenu do Triglava nema još mnogo. Na vrhu mnogo ljudi. Ali divan sunčan dan. Po staroj slovenskoj tradiciji svako ko se prvi put popne do Alježevog stopa, dobija batine po turu planinarskim debelim kanapom 🙂

Triglav.
Konačni uspon na Triglav.
Triglav.
Marjan nad oblacima. Triglav.

Državni je praznik u Sloveniji tog dana i zaista ima dosta ljudi. Nastavljamo dalje i mimoilazimo se na uskom grebenskom prelazu na Mali Triglav. Pogledi su spektakularni, grandioznost majke prirode na dohvat ruke. Čar visokogorstva je to!

Triglav.
Triglav. Pogled na Mali Triglav, Kredaricu i dolinu Krme.

Nakon što su savladani vrhovi i grebeni i nakon što smo opet na utabanoj „planinskoj poti“ bivalo je sve opuštenije. Nismo propuštali nijednu okrepnu stanicu (planinske koče Planika, Vodnikova koča i Konjščica) a treneri i vodiči su na repertoaru rotirali cviček, pivo i rakiju. Ipak, Slovenci su to :=) Na Konjščici prilika da se proba i stari pastirski specijalet sa ovdašnjih planina „Ajdovi žganjci“.

Triglav.
Triglav. Karavan od Planike nazad prema Vodnikovoj Koči, Konjščici i Pokljuki.

Saldo drugog dana: 19 kilometara i 1000m penjanja. Ukupno u oba dana oko 33km i skoro 2500m visinskih metara.

Garmin Track Prvi dan: https://connect.garmin.com/modern/activity/211320281

Garmin Track Drugi dan (do Konjščice): https://connect.garmin.com/modern/activity/211320320

Flickr Album: https://flic.kr/s/aHskjTqwsZ

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: