Tara Rafting i Durmitor za početnike!

Rafting na Tari ne treba posebno predstavljati. Popularna adrenalinska atrakcija magnet je kako za domaće korporativne team building pijanke i igranke, tako i za strance na balkanskoj turneji. Ono što mnogi ne znaju da je spust Tarom u letnjim mesecima apsolutno kids-friendly. Reka nije toliko divlja kao u proleće, spust traje opuštenih 3 sata sa dve pauze, a klinci će obožavati skokove po bukovima kojih ima 15-tak na glavnom jednodnevnom spust od Bršćanovice do Šćepan Polja. Idemo redom.

Kako izabrati kamp?

Na potezu jednodnevnog rafting spusta, Tara je međa između Crne gore i Bosne i Hercegovine. Na Šćepan polju gde se spust završava, Tara i Piva se spajaju i nastaje reka Drina. Veći broj kampova je smešten upravo na Drini na teritorije Bosne i Hercegovine. Prednost ovih kampova je njihova dostupnost. Manji broj kampova se nalaze na crnogorskoj, levoj obali Tare, blizu polazne tačke raftinga. Na samoj Tari postoji samo jedan bosanski kamp a ujedno je to jedini kamp smešten na desnoj obali reke uopšte. To je kamp Encijan, savršeno ušuškan u netaknutu prirodu kanjona daleko od civilizacije. Za razliku od dostupnih drinskih kampova koji su tik uz put Foča – Brod – Šćepan polje, zabačeni Encijan sa druge strane nudi neposredni kontakt sa netaknutom prirodom.

Durmitor.
Kamp Encijan duboko u kanjonu Tare.

Kako doći?

Ako dolazite iz Beograda, do Tare se obično ide preko Foče. Lično preferiram sledeću trasu: Beograd – Šabac – Loznica – Mali Zvornik –  Zvornik – Vlasenica – Sokolac – Podromanija – Rogatica – Goražde – Foča – Brod – Šćepan Polje.

Ako se odlučite za drinske kampove oni su locirani pored puta Foča – Šćepan Polje. Ukoliko se odlučite za kampove na Tari produžavate dalje. Kada stignete na Šćepan Polje (7 sati vožnje) ulazite u Crnu Goru. Auto možete da parkirate odmah tu na prelazu i u dogovoru sa kampom dogovorite dalji transfer. Ili uraditi sledeće: Kada se izađe iz BiH, prelazi se most preko Drine i stiže na crnogorski punkt Šćepan Polje. Odmah nakon ulaska u Crnu Goru vi treba da napravite polukružno. Da, polukružno.  Kroz isti granični punkt. Logično pitanje, zašto sam uopšte ulazio u CG kad odmah iz nje izlazim?

Trik je u tome da vi ne napuštate Crnu Goru, već zbog geografije terena, prosto nema drugog puta, kada napravite polukružno vi ne idete na most preko Drine nazad u Bosnu već skrećete desno u smeru Crkvičkog polja. To obavezno treba da naglasite službeniku na graničnom punktu.

Asfaltirani put ide neko vreme do sledeće raskrsnice. Pravo su crnogorski kampovi i polazna tačka raftinga, desno je put za Crkvičko polje. Tu, na toj raskrsnici moguće je ostaviti auto i dogovoriti se sa kampom za transfer od te tačke. Ova akcija će uštedeti vreme za nastavak puta ka Durmitoru. U letnjim mesecima i danima vikenda moguće su velike gužve na gore pomenutom uskom grlu od graničnog prelaza. Na ovaj način vi sebi štedite potencijalni stres posle raftinga ako nastavljate put dalje ka Durmitoru.

Praviti put od 7 sati do Beograda samo da bi se spustili 3 sata Tarom nema preteranog smisla. Tu akciju treba vezati sa još nekom akcijom a moj predlog je „Durmitor za početnike“ avantura koja sledi u nastavku iskustva sa raftinga.

Tara.
Tara.

Spust.

Dug put iz Beograda. Nakon noćnog prelaska reke, smeštaja u bungalove i ukusne i obilne večere odlazimo na spavanje. Agregati se gase i tonemo u tišinu prirode. Sutradan nema potrebe da se mnogo rani. Na rafting se kreće tek oko podneva kad se sunce podigne dovoljno visoko. Pre toga mi odlazimo u šetnju stazom koja prati kanjon uzvodno od samog kampa. Inače se iz kampa može ispenjati i planina Ljubišnja sa koje se pružaju lepi pogledi na kanjone Tare i Sušice. Mi za to danas nemamo vremena, nakon kratke šetnje kreću i pripreme za spust. Obavezna neoprenska odela, kacige, vesla, sve to dobijamo na licu mesta.  klinci navlače odela koja im nisu baš taman već koji broj veća, ali šta je tu je, nadam se da će u budućnosti i taj nedostatak biti prevazidjen. Konačno krećemo na spust.

Tara.
Smaragdno zelena boja Tare.

Čamcem naravno upravlja obučeni skiper dok ostali pomažu povremenim veslanjem na bukovima. Klinci naravno vrište od uživanja dok ih hladna Tara kvasi po telima. Najviše stradaju očevi koji sede u prednjem delu čamca. Naravno da nismo jedini koji se tog dana spuštaju niz reku. Rafting je veliki biznis, u jeku sezone dnevno se spušta i po 80 posada. Stranci iskaču i plivaju u vodi čija temperatura retko prelazi 15 stepeni. Domaći mahom preferiraju „on board“ posluženje u vidu domaće lozovače, a tu je i improvizovana kafana negde na pola spusta gde većina pravi pauzu…

Tako da ne očekujte baš divljinu i tišinu prirode na raftingu. Kažu mi da za doživljaj tog tipa je neophodno bukirati trodnevni spust, kojim se pokriva tok Tare u dužini od čak 80km od Đurđevića Tare preko Radovan luke do Šćepan polja.

Nakon tri sata, stanke u kafiću i na jednoj od brojnih peščanih plažica, stižemo na Šćepan Polje. Tu nas čeka kombi, koji pakuje i nas i čamac nazad do kampa. Ostatak dana provodimo tamo, uz obilni ručak i još obilniju večeru.

Tara – Crkvičko polje – Nedajno – Trsa – Durmitor (Sedlo).

Ujutru nastavljamo dalje za Durmitor. I to živopisnom trasom preko Crkvičkog polja, zatim Nedajnog, Trse i Dobrog dola. Nema potrebe za vraćanjem na Šćepan polje ako ste auto prethodno ostavili na raskrsnici za Crkvičko polje prema opisima iz prethodnih pasusa. Put odmah kreće gore, vijugavim serpentinama. U kanjonu tokom raftinga, čovek nema realnu sliku o tome da se nalazi u najdubljem kanjonu Evrope. Usponom na Crkvičko polje dobijate tu sliku. Put koji na momente jeste uzan, ali dobrog kvaliteta,  vodi kroz živopisne predele visoravni sa koje se uzdiže Durmitorski masiv. Od Nedajnog preko Trse do Sedla prolazi se trasom Durmitorskog biciklističkog prstena.

Na Sedlu (1900mnm!) parkiramo auto. Tu je obično i blagajnik nacionalnog parka Durmitor kod koga kupujemo dnevne ulaznice za planinarenje. Pogled sa Sedla je očaravajući u svako doba godine. Sada je avgust, i zelenu boju zamenili su dominanantni žuti tonovi.

Durmitor.
Sedlo. Durmitor.

Planinarska tura: Sedlo – Surutka – Zeleni Vir – Mliječni do – Urdeni do – Sedlo.

Od Sedla kreće i glavna planinarska staza ka najvišem vrhu ove planine – Bobotovom kuku. Naravno da to nije pametna niti izvodljiva akcija sa decom. Većina ljudi koja u porodičnoj varijanti poseti Durmitor svede utiske na Crno jezero i ne vidi ništa od prave planine. Ne mora da bude tako. Bobotov kuk ne moramo da ispenjemo ali možemo da ga doživimo iz neposredne blizine, kao i plejadu drugih 2000+ vrhova u planinskom amfiteatru oko planinskog jezerca čarobno zelene boje – Zeleniog vira. A tu je i zaštitni znak Durmitora – Šareni pasovi sa svojim karakterističnim oblicima erozije. Sve to planiramo da vidimo danas u jednoj umerenoj 4-satnoj planinskoj šetnji.

Važno: Bez planinarske obuće ne preduzimati ovakve akcije. Obavezno poneti dovoljno vode i hrane, kabanice i topliju garderobu. Poželjno imati pištaljku. Tokom treka prelazite nadmorsku visinu od 2000m, vremenski uslovi se menjaju u roku od 10 minuta.

Tara Raft-5
Pozni avgust na Durmitoru.

Sa Sedla krećemo u 11:05. Cela tura ima oko 9 kilometra ali po kraškom terenu i sa nezanemarljivih 500m penjanja. Mi planiramo da provedemo što više vremena na lepim mestima ali da stignemo nazad u propisano vreme (između 17 i 18h). U planini uvek treba predvideti par „rezervnih sati“ pre mraka ako nas nešto uspori. Sve vreme se krećemo markiranom stazom. Prvi deo puta je deo klasičnog uspona do vrha i tu srećemo dosta planinara. Tako da ne radi se o ne znam kakvoj akciji u divljem okruženju sa malom decom, već idealno doziranom planinarenju koja ima određene izazove ali nije stresno.

Najkritičnije mesto nalazi se odmah po startu sa Sedla. Kad smo i najodmorniji da je s lakoćom savladamo. Naime, odmah nakon 5-10 minuta hoda od Sedla nailazimo na stenu. Neophodno je upotrebiti i ruke a ne samo noge, kako bi ispenjali stenu i potom izbili na prevoj. To je jedini eksponirani uspon na celoj trasi gde upotrebljavamo ruke. Slažem se, nije baš idealno sa dečijom pratnjom, ali nije ni nemoguće. Bitno je samo biti maksimalno koncentrisan i pažljiv. Najbolje da jedan roditelj ide prvi, zatim da ga „u stopu“ slede deca jedno iza drugog ali na odstojanju. I tek na kraju drugi roditelj. Kada smo savladali tu prepreku, sada se krećemo utabanim i markiranim stazama.

Nakon sat vremena hoda prolazi se kroz lednički cirk Surutku, sa desne strane nalaze se vrhovi Milošev tok, Bandijerna i niz vrhova zanimljivog oblika – Zupci. Konačno nakon Surutke, sledi blagi uspon i izbijamo na tačku sa koje vidimo gromadu čiji vrh u sredini je Bobotovog kuk, najviši vrh Durmitora. Levo odatle najlepši prizor Šareni pasovi.

Durmitor.
Šareni pasovi, Durmitor.
Tara Raft-9
Prevoj Samar ispod pasova.
Durmitor.
Zupci sa Zelenog vira. 

Silazimo dole do Vira, i tu naravno pravimo dužu pauzu. Sunčano je, temperatura idealna, oko 20-25 stepeni. Karakteristični Zupci sa Zelenog vira izgledaju impresivno.

Penjemo se na džinovsko kamenje oko samog jezerceta i uživamo u idealno doziranom avgustovskom planinskom suncu na nadmorskoj visini preko 2000m.

Durmitor.
Honey I Shrunk The Kids!

Nakon odmora i relaksa na Viru, krećemo markiranom stazom dalje do trokrake raskrsnice planinarskih puteva. Jedan put nastavlja ka vrhu – Bobotov kuk, drugi put ide ka Samaru, najvišem prevoju na Durmitoru (kuda smo pre 2 meseca prošli Veroljub i ja). Konačno, treća staza vodi ka Mliječnom i Urdenom dolu i vraća nas nazad na glavnu cestu. Mi sledimo treću stazu.

Tara Raft-10
Mliječni Do. 

Potrebno je dobra 2 sata hoda dok ne izbijemo nazad na magistralni put Žabljak – Trsa preko Mliječnog dola. Umesto povratka istim putem, izabrao sam ovu varijantu jer nas vodi kroz udolinu, tik ispod živopisnih Šarenih pasova i na taj način izbegavamo neprijatan silazak niz stenu sa početka trase. Sići sa stene uvek je mnogo teže nego popeti se, a pogotovo u umornom stanju. Ne želim da rizikujem. Kako na silasku na magistralu ne izbijamo na isto mesto odakle smo krenuli (Sedlo), postoji jednostavno rešenje i za to:  Ustopirati prvo vozilo koje naiđe i zamoliti za prevoz na Sedlo (koje je 5min autom od mesta silaska) odakle se ja našim autom vraćam po ostatak porodice. Tako je i bilo.

Kako smo sišli sa planine, umorni i opijeni retkim planinskim vazduhom tako su i oblaci krenuli da se skupljaju. Pola sata kasnije autom ulazimo u Žabljak, pregladneli, kreće pljusak. Ulećemo u restoran Dvorište mokri pokisli ali prezadovoljni da nas pljusak nije zatekao u planini.

„Poveli đecu u planinu“.

Letnja sezona na Durmitoru je u punom jeku. Preovladavaju gosti iz Evrope. Belgijanci, Francuzi, Finci, Poljaci…Svi su oni čuli za Durmitor i obično spajaju planinsku avanturu sa Dubrovnikom, Kotorom, Mostarom…Kada smo iznad Zelenog vira uživali u pogledu na okolinu, prošla je grupa domaćih planinara pored nas, ubeđeni da smo stranci začudili su se kad smo progovorili isti jezik:  „Ovi su ipak naši, a garant sam mislila da su neki stranci – poveli đecu u planinu!“ 🙂

Dakle ne morate da budete ludi stranac da bi prošetali alpskim i stenovitim delom Durmitora sa decom uzrasta 6 i 8 godina 🙂

Garmin Track: Durmitor Family Hike

Flickr Galerija: Tara Rafting + Durmitor Family Hike 2014

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: