Durmitor 2014.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na stranici trcanje.rs

Tim Nebojša & Veroljub proveo je četiri dana na Dumitoru na kojem su testirali granice svoje izdržljivosti, ali i uživali u lepotama Crne Gore.

Nebojša: Krajem maja smo se otisnuli u Sloveniju i odradili svoju prolećnu Half-Iron trku. Period posle trke ispostavio se kao idealan da se malo izađe iz okvira specifičnih treninga i telu daju neki novi impulsi. A kad ne živim triatlon, obožavam planinarenje i outdoor fotografiju.

2010. prvi put sam bio na Durmitoru koji je na mene ostavio snažan utisak. 2012. sam proveo dva dana u Nacionalnom Parku Triglav. I od tada svake godine pokušavam da maznem vikend i zbrišem u planinu. Izneo sam svoj plan Veroljubu, uspeli smo da odvojimo vreme i akcija je mogla da počne.

Veroljub: Ironman i triatlon su čista suprotnost ultramaratoncima. Čini mi se da je Ironman za one ekspresivne, ekstravertne pojedince koji nekako vole da se istaknu. Zato su i Ironman trke tako  grandiozne.

Sa druge strane, tu su sportisti izdržljvosti koji nekako najradije odlaze u zabačene krajeve planete, gde bez velike pompe prelaze ogromne kilometraže. Takav jedan put bio je i naš odlazak na Durmitor na jedno čisto iskustvo Prirode i pokreta. Naravno poneli smo GoPro i fotoaparat 🙂

durmitor-2014-19

Dan 1. Četvrtak. Šljeme.

Nebojša: Krećemo na put u prepodnevim satima iz Beograda. Vreme je prijatno ali promenljivo. Prognoza tvrdi da će vikend bit sunčan. Petak međutim može da bude kritičan. Za smeštaj smo odabrali novi lokalitet na Durmitoru – Etno selo Šljeme, locirano van Žabljaka, neposredno na ulazu u nacionalni park sa njegove južne strane (blizu lokaliteta Sedlo, Dobri Do).

Step Into Mountain.

Nakon kratke stanke u Pljevljima i na legendarnom mostu na Tari stižemo kasno popodne podno Šljemena gde nas dočekuju sjajni domaćini Anđa i Miško. Pre večere smo upakovali jedan “Hike Run” po obližnjim proplancima i otišli na odmor.

Rano ujutru planiran je MTB: 80km vožnje oko celog nacionalnog parka – takozvani Veliki Durmitorski Prsten.

durmitor-2014-29

Durmitorski prsten. Žabljak – Dobri do – Sedlo – Trsa – Nedajno – Sušica – Crna Gora – Štuoc – Žabljak.

Veroljub: Najzahtevniji deo odlaska na akcije koje traju 4 dana jeste dogovor sa ženom koja ostaje sama sa malim detetom. Izabrati 4 dana avanture, uvek pokreće pitanje bračnih dužnosti, krivice, osećaja da si izneverio onog drugog…

Lek koji upotrebljavam u ovim situacijama, kao odgovoran muškarac, muž i otac jeste pitanje: Ako sada ne odem da li ću biti srećan? Šta ako nastavi da se ponavlja ova situacija, da ne biram nešto što moja duša treba? Ako je odgovor da ću početi da umirem, onda znam da treba da idem.

Takav je bio i ovaj put, težak da se donese odluka i da se krene, jer odgovorni muškarci uvek su tu za svoje žene, izuzev kada idu na poslovna putovanja posle kojih se vraćaju sa poklonima.

Naš start u četvrtak jeste bio i moj start u sebe, tj u još jedan retreat kojim dolaziš u dodir sa svojim granicama: mnogo sporta, čistog vazduha i avanture.

Dan 2. Petak. Boka Kotorska.

Nebojša: Cele noći je sevalo i grmelo. Tresla se cela Crna gora. Budimo se u 6 okovani gustom maglom. Temperatura 10 stepeni. Deprimirani zbog ovog neprijatnog obrta sedimo za doručkom i ne znamo šta činiti.

Otvaram na netu, da je situacija na moru znatno bolja, a s obzirom da zahvaljujući novom putu Žabljak-Nikšić-Risan nas od istog dele nekih 2 sata, menjamo plan: MTB ostavljamo za nedelju a danas odlučujemo da otplivamo na moru.

durmitor-2014-1

Spustili smo do zaliva do 11 sati i odradili Iron-Man Open Water distancu (ca. 4km) u Risanskom zalivu. Obojici prvi put. Voda je bila hladna, odela su međutim savršeno odradila posao. Već smo se osećali mnogo bolje. Nakon kuliranja u Perastu povratak na planinu. Oblaci su se razišli, i po svemu sudeći nas je čekao lep dan sutra na planinarenju.

Veroljub: Kada je Nebojša dao predlog da zapalimo na more, bilo mi je odmah jasno da je pogodio pravu stvar. To je ono deus ex machina rešenje. Brzo smo se spakovali i krenuli put mora. Bilo je važno baciti se u slanu vodu i osetiti se delom svetskog okeana.

Imam neki čudan trip da kada sam u moru, da sam kroz svu vodu na svetu spojen sa svakim delom zemlje. Ovaj osećaj nije mnogo pomogao da plivam sa uživanjem, jer je voda na trenutke bila tako hladna, da mi se faca ledila. No sve je to prošlo nakon što sam prvi put isplivao 3.8km u jednom cugu. Ostaje još da se izvoza 180km bajka i da se spoje napori u jednu disciplinu.

durmitor-2014-2

Dan 3. Subota. Durmitor Hike.

Nebojša:  Još u Beogradu sam sastavio rutu koju nameravamo da sledimo. Cilj: jaka kilometraža sa 1500-2000m penjanja, što lepši prizori za fotkanje, što manje eksponiranih uspona. Za one koji se odluče da planinare na Durmitoru evo prezicnije: Šarban 1700 mnm – Škrčko Ždrijelo Prevoj – Prutaš 2393 mnm – Prutaški Do – Veliko Škrčko Jezero 1680 mnm – Samar Prevoj 2075 mnm – Zeleni Vir – Mliječni Do – Urdeni Do – Šarban.

Durmitor.

Na savet domaćina nismo preterano ranili. Ustajanje oko 6:30, bogat doručak i pokret, da bi nakon 20min vožnje autom tačno u 8 započeli trek sa kote koja među meštanima cirkuliše pod imenom Šarban. Vreme je bilo idealno. Kako za hike tako i za fotografisanje. Kristalno proziran vazduh savršene vidljivosti, nebo azurno plavo bez ijednog oblaka.

durmitor-2014-5

Durmitor sam tog dana pohodio sa 3-4 kg dodatnog tereta u vidu Canon 7D aparata i tri objektiva sa kojima sam pokrivao raspon 10-200mm. Do Prutaša je sve mahom bila šetnja, konstantno smo peli, ali naviknutima na jake vikend triatlon treninge, ovo nije bilo preterano naporno.

Durmitor.
Sedlena greda sa Šarbana.

Vrh Prutaš pripada južnoj strani Durmitora i sa njega se pruža veličanstveni pogled na tri strane: Zapadno leži Todorov do, produžetak Dobrog dola, južni obod Nacionalnog parka sa pejzažom nalik Mesečevoj površini, po kome krivuda poput zmije magistralni put Žabljak – Trsa kojim ćemo sutradan proći na bajsu. Na horizontu su Maglić, Volujak, Trnovački Durmitor i Veliki Vitao (sve vrhovi 2200m i više) na granici Bosne i Hercegovine i Crne Gore. U amfiteatru ovih planina leži i magično Trnovačko jezero.

 

durmitor-2014-9

Severno se vidi kanjon reke Sušice u koji ćemo se takođe sutradan spustiti na bajku i ispostaviće se, gorkom mukom ispeti iz njega.

Durmitor.
Kanjon Sušice u pozadini.

Par koraka dalje od samog vrha, tu je i treći, neverovatan prizor: Pogled iz ptičje perspektive na Malo i Veliko Škrčko jezero.

durmitor-2014-12

Jezera su “uklještena” ispod surovog glavnog grebena Durmitora – poznat kao “Nebeska Soa” a koga sačinjavaju Bobotov Kuk, Bezimeni Vrh i Devojka (Soa).

durmitor-2014-15

 

Sa Prutaša smo se kasnije spustili do samih jezera kako bi uživali u njihovoj smaragdnoj boji i lepoti iz neposredne blizine.

Durmitor.

Zatim je usledio najkomplikovaniji deo koga sam se malo i plašio, prelaz preko najvišeg durmitorskog prevoja – Samara. Ovo je bio moj prvi izlet u planini sa “buddy-jem” gde sam ja imao ulogu vodiča. Sa samo dve ekspedicije u biografiji logično nisam sebe doživljavao kao preterano iskusnog.

U ceo poduhvat sam ušao sa velikim respektom prema Planini. Plan je bio da se isključivo držimo markiranih staza i kako smo prilazili Samaru desila se situacija. Veliki lednik je prekrio dobar deo puta kojim je trebalo da prođemo. Izgledalo je kao da je markacija tu ali ispod lednika. S obzirom da na prevoju postoji jedan eksponirani detalj, kako su nam rekli u smeštaju, nije mi se dopala ideja da lutamo okolo i sami tražimo put.

Zato sam rekao Veroljubu da se vratimo nazad do poslednje markacije i pokušamo ponovo. Ako markacija nestaje, vratićemo sa nazad i skratiti turu preko Škrčkog ždrijela. Pažljivim promatranjem primetili smo da postoji markirani put kroz stene vertikalno gore. Dosta eksponirano, ali ipak markirano, a to u praksi obično predstavlja najlakši moguć prilaz od tačke A do tačke B.

Nakon prolaska kroz stene sa našim aparatima i kamerama, ubrzo smo se našli na samom prevoju u vidu pitomog proplanka odakle se poslednji put pružao Škrčki pogled prema severozapadu a otvorio i pogled na Šarene pasove – zaštitni znak Durmitora. Bio sam veoma srećan i ponosan na sebe da nismo brzopleto krenuli preko lednika i izigrivali alpiniste.

Durmitor.
Šareni pasovi i prevoj Samar viđeni sa Surutke. Prutaš u pozadini.

Nakon Samara usledilo je tehničko malo zahtevnije ali ne preterano komplikovano spuštanje ka Zelenom viru. Zeleni vir je ostao duboko utisnut u mom iskustvu nakon mog prvog boravka na Durmitoru. Tada smo Koča i ja odradili jednu od klasičnih tura:

Crno Jezero – Ledena Pećina – Bobotov Kuk – Zeleni Vir – Sedlo.

Hteo sam da i ovaj put ostavim najlepše za kraj i iznenadim Veroljuba.

durmitor-2014-23

Već je bilo duboko popodne kad se većina planinara sa Bobotovog kuka već spustila nazad u dolinu, tako da smo mogli da meditiramo i uživamo u čarima ovog prostora nekoliko sati.

Do kraja treka je preostajalo još samo sat i po hoda kroz Mliječni do, nije bilo potrebe za žurbom tako da smo u magiji Vira uživali do sumraka trudeći se da upijemo što više energije ovog neverovatnog mesta, energije koja će nas držati mnogo meseci posle ovog vikenda.

Veroljub: Hiking, tj treking ili kako god zovete planinsko hodanje je nešto što sam imao priliku da probam na Himalajima, kada sam u društvu Jaćimovog Extreme Summit Teama, proveo 18 dana u podnožju Eversta, šetajući svaki dan sa rancem.

Kako sam okružen pričama ljudi koji su probali mountain running, tako mi treking deluje nekako za one koji nisu dovoljno ludi da probaju da trče istim deonicama. Nikola Perać, Damir Mesec, Skot Jurek, Kilijan… to su ljudi koji te oduševljaju, dok sa druge strane ne znam ni jednog poznatog hajkera. Jebiga.

Durmitor.

Glavni utisak sa hajka jeste onaj osećaj kada shvatiš da na Planeti Zemlji postoji deo koji hvataš pogledom i u kojem shvataš da ne postoji ništa ljudsko. Gledajući pejzaže na Durmitoru, bio sam prosto raznet osećajem da ovo ovde sve postoji, a da ljudi moguće da nisu ni gazili neke predele. Bilo mi je neverovatno da gledam u jednom pravcu i da ne vidim ništa ljudsko. To mi je bukvalno davalo osećaj mira i spokoja.

Zeleni vir me opija svojom magijom, bojom, položajem. Prosto mi dođe da sve ljude koje znam dovedem pred ovo malo jezero i poklonim im trenutak mira. Zahvalan sam na ovom iskustvu.

Durmitor.

Dan 4. Durmitorski prsten. Bike.

naknadna napomena: u vreme pisanja ovog teksta deonica Nedajno – Sušica je i dalje bila neasfaltirana.
Durmitor.
Sedlo. Prvi kilometri durmitorskog prstena ako ga radite u smeru kazaljke (obrnuto je još teže).

Veroljub: Počeo je ovaj krug sa idejom: laganih 90 kilometara vožnje, sa nešto uspona. Ako požurimo imamo to za 4h, maksimalno sa pauzmama i sve sve 5h. Šta je, to smo već radili toliko puta.

Koliko smo se prevarili. Durmitorski prsten je nešto što stvarno treba poštovati i sa tim stavom ući. Momenat kada gubim kontrolu na bajku, na 30-tom km, prelećem ga i onda svom silom padam na asfalt, čini da preostalih 60km budu još teži. A onda brdska deonica od 10-tak kilometara po kamenjaru po kojem bajk odskače kao da je loptica i još dva manja pada uz to.

durmitor-2014-dodatak-1

Mali odmor i onda deonica od 80 minuta neprestanog penjanja na 15 stepeni nagiba. Trenutak kada Nebojša psuje i nervira se od napora, a ja ne znam da li da se smejem ili plaćem od bolova u leđima, kolenima i Suncem sprženim ramenima. To se ceni, ludilo fizičkog bola i odluka da se bol prevaziđe umom.

Bol nikako ne prestaje, ali je um prisutan u naporu i bolu koga prihvata. Bajk ide nekako i guramo do kraja pedale.

Nebojša: Prilikom planiranja ekspedicije, veći deo vremena sam posvetio našoj planinarskoj ruti gde je od velikog broja mogućnosti trebalo izabrati onu pravu. Kod prstena tura je već poznata, samo treba da je odradimo. Jeste, bacio sam pogled i na visinski profil i detaljan opis trase na odličnom sajtu Staze i Bogaze, ali nekako sam se usresredio na mučni deo spusta po tucaniku i prevideo to beskrajno dugo penjanje iz kanjona Sušice do Velikog Štuoca. 18km planinarenja prethodni dan je očigledno itekako ostavilo traga.

durmitor-2014-dodatak-3
Sušičko jezero. Najniža tačka Durmitorskog prstena. 

Da situacija bude gora, ni na bajku nisam hteo da se odreknem slika u savršenoj rezoluciji i sa savršenom optikom tako da sam svoja leđa propisno opteretio Canonom. Da se izrazim najpreciznije moguće, „Brate kako smo propisno crkli dok smo izvezli krug na teškim MTB bajsevima“. Vožnja drumaša na ravnom to je ko dizel motor. Vožnja drumaša na valovitom terenu je uzbudljiva. Vožnja MTB po krupnom tucaniku gore dole veliko je umeće.

Durmitor.

Zaključne misli.

Veroljub: Za kraj dve misli koje bih podelio sa ljudima:

Da bi ovo putovanje bilo mir, a ne opterećivanja važno je i u kom društvu ideš. 4 dana si oslonjen na jednog čoveka (ili manju grupu ljudi) i zajedno treba da donesete odluke tako da svima put i iskustvo bude više nego prijatno. Zato je važno pronaći dobru ekipu i dobrog saputnika. Drago mi je da Nebojša i ja stvarno nismo imali trzavice. Mislim da ovakva putovanja povezuju ljude i daju jedan osećaj bliskosti koje u svakodnevnom životu kuća-(trening)-posao-kuća jeste jedan kvalitet koji dajemo životu.

Sa tim u vezi mi je više nego jasna ideja re-tritova, koji su u stvari mini godišnji odmori, koje recimo uzimamo svaka dva meseca. Umesto da radimo 6 meseci i onda odemo 10 dana na letovanje/zimovanje, uzimaš više manjih slobodnih dana i povezuješ ih u aktivan odmor. Takav je bio triatlon Logarska dolina, takva je i Durmitorska avantura. Planinari izgleda su to dobro skontali i njihove akcije su mnogo manje stresne od npr velikih triatlona gde si pod stalnom presijom.

Nebojša:  Mišići su bili preumorni. Posle Durmitora nisam bio u stanju da treniram nekoliko dana. Psihički nisam imao potrebe ni želje za sportom 20 dana. Toliko sam bio ispunjen i preplavljen viđenim i doživljenim. Mnogo mi znači taj kontakt sa prirodom, više nego atmosfera na trkama. Tako da je to smer u kome nameravam da nastavim. Triatlon Da, ali uglavnom kod kuće.

Suviše je malo dana u godini koje čovek ima onako istinski za sebe. Tako da treba promisliti i isplanirati kako ih provesti na najbolji način. U tom pogledu nemam neke velike dileme, jer Durmitor smo tek zagrebali. Toliko toga tu još ima da se vidi i prođe. Proveli smo tri dana a Veroljub nije ni video Durmitorski land-mark: Crno Jezero. Dragulj po sebi, ali opet nekako suviše dostupno za naš tip ekspedicije. A i prosto nismo stigli ovaj put. Toliko toga na malom prostoru. Pogledi na zapad su upirali ka Magliću u Bosni i Hercegovini, predelu koji sa Durmitorom i kanjonima Pive, Tare i Sušice čini jedinstvenu geografsku celinu…

durmitor-2014-6

ZABRANJENO JE SVAKO NEOVLAŠĆENO KORIŠĆENJE TEKSTA I FOTOGRAFIJA SA OVOG BLOGA BEZ IZRIČITE PISMENE SAGLASNOSTI AUTORA. NEAUTORIZOVANA UPOTREBA CELOKUPNOG MATERIJALA ILI BILO KOG NJEGOVOG DELA SA OVOG BLOGA U BILO KOJE SVRHE SMATRA SE POVREDOM AUTORSKOG PRAVA.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: